Наша књижевност

18 Књижевност

довољену родитељску љубав према изгубљеној својој деци пренео на многе мале читаоце Невена: за децу је он писао годинама пре него се и оженио. Па чак и када у самим Змајевим стиховима има основа оваквом тумачењу (например, завршна песма Ђулића увелака), очевидно је да су измењене политичке и друштвене при-

лике с једне стране, а његов посведочени дар и наклоност писања за децу допринели да он донесе овако важну одлуку. Најбоље своје песме за децу уосталом он и није штампао у своме Невену, него углавном пре 1880, обично по туђим часописима и повременим издањима (најчешће код Стеве В. Поповића). Уосталом, иу Невену

он ће служити својим старим идејама, васпитавајући млађи нараштај

У духу који су били почели напуштати сустали оцеви.

__Свим жаром бацио се сада стари, вечити уредник на ур ређивање новога листа. Уз њега Пе издржати дуже него уз било који ранији, == може се слободно рећи: до смрти. Тешкоће га нису збуњивале нити разочарања обесхрабрила; ништа га није могло разуверити да ради користан и важан посао. Оне исте године када ће кренути Невен, 1880, он је додуше у пријатељском писму са огорчењем праснуо: „Можда би боље било“ — писао је ту — „да ме је мати заветовала да за српску литературу никад пера не умочим. Гледао би свога посла и до сада би ваљда толико стекао, да не би зебао кад помислим на старост и болест. Али су старост и болест биле јот далеко: пред њим су стајале још читаве две деценије певања „на тладноме и ветровитом пољу српске литературе“, како је писао у другом једном писму, неколико година доцније. Са радом свај писац није престајао: то је била јелина апио Сва у у Ко10] | је могао живети.

Змај је наш а песник за децу; још више од тога: његова поезија за децу, данас већ, најживљи је део његова стварања: она суверено пркоси свим опасностима времена и стилова, са клицом бесмртног у себи. Сви наши критичари, како они који су Змајеву лирску поезију оценили веома строго а његову сатирично-политичк у поезију били спремни да отуре сасвим, тако и они који су Змаја сматрали једним од великих српеких песника, — сви су се они једнодушно сложили у оцени да је Змајева поезија за децу најбоље што је створио овај писац. Недић, коме се не може пребацити да је волео Змаја, одушевљавао се њоме још за живота Змајева; писао је о

њој: „Ове ће му песме име сачувати, пре свију других, или боље још,

његово ће се име поред њих и заборавити, те се неће знати ко их је испевао, но ће се мислити да их је одувек било. А то је највећа хвала која се може учинити песнику и највећа слава што му може у део пасти“. У наше дане пак, године 1999. М. Богдановић је написао: „Он све нигде није тако суптилно и кладеначки бистро дао као лири_чар, колико у својим дечијим песмама“. То је скоро једнодушни суд наше критике, а то је, све до данашњега лана, попромењени суд и Змајевих најмлађих читалаца: њих још и данас чика-Јова надахнуто уводи у чаробну лепоту поетичног доживљавања човека и света,