Наша књижевност

Белешке

звао жељени ефекат, прибегава самом начину причања, Отуда у многим описима требало би саме фразе да накнађују оно што садржином не може да се постигне. Тако, на пример, да се неко не би просто љутио или бунио њему „пуца чир бунта“. Савски мост је „тамом омотани гвоздени мачак, који је извијао своју грбачу изнад Саве ин ослањајући се својим шапама о њене обале спајао Србију и Срем, избацивао фркћући из своје губице земунске аутобусе“. Сунце у овим причама нема обичај да залази него „навлачи преко ушију црни јорган ноћи и пада у слатки сан“, или је његов залазак сличан коцки шећера „коју пажљиво потапамо у црну кафу“. Да би нам дочарао блато на улици писац ће се сетити чак и киселог теста“. Шешир једног навијача после утакмице није имао „никакве сличности са познатим делом гардеробе који се носи на глави“. "Писац је вицкасто глагољив, и то са озбиљном намером да нас насмеје, па нам одједном сручи на главу рецимо овакав реченични терет: „У року од петнаест дана у свест Исидора Крешића, службеника АБВГДЂИРЕД-а, у три наврата се оштро забио ашов сумње, до корена уздрмао, па потпуно прекопао његово уврежено интимно схватање о животу личности у социјализму.“

Карикатура је само један део хумора, његов не увек безуслован и не "увек неопходан део. Комарецки пак прибегава карикатурама не само у појединостима, него од њих понекад

»непечене штрудле од“

компонује и читаве целине. Таква је,“ на пример, прича „Напредњак“. Та-. кав хумор не прелази оквире шаљи-

вих листова.

Комарецки постиже највише успеха баш онда кад му је причање једноставно и кад ефекат проистиче

из саме радње. Службеници отишли .

на конференцију, а шеф Вићентије се задржао „хитним послом; у салу је ушао кад је пљесак присутних означавао свршетак говора; претседник подружнице отворио затим ди-

п 319

скусију и Вићентије се јавио за реч: „Ја бих само рекао да је друг начелник испрпно дао све најважније моменте из спољно-политичке ситуаци. је, да је правилно подвукао главне“ проблеме и да је потпуно осветлио битност питања...“ Вићентија неко прекида примедбом да начелник уопште није говорио јер је хитно био козван код министра, али се аминаш не збуни, трепну два-три пут и кратко заврши: „Да, да, извините, омакло ми се. Мислим да је говорник прилично Добро казао све оно што је имало да се каже,“ Духовитост је сама по себи експресивна, обојена је инспирацијом. Такве, ненамештене духовитости, у

„овој књизи, нажалост, нема У довОљ-

ној мери. Њу често замењује вер-.

"балистичка игра, која пошто-пото хо_ће да се допадне, да код читаоца

изазове смех, или бар осмех, макар“ он био и кисео. Без Тога упињања ове би хумореске имале више. осмеха и смеха, јер хумор не трпи присуство напора. Такав хумор је уотиште редак, и добија се најчешће у разблаженој форми. Али га има и код Комарецког. Мрзовољан муж, на приМер, улази у, кухињу на доручак,

„и жени процеди »добро јутро“ „тако

нежним супружанским гласом да би се од њега и млеко укиселило“. Из грзовоље муж нађе да је кафа гор- · ка, затим да је хладна. -

„Жена пропусти један уздах кроз чврсто припијене уснице.

= (О, Вићо, па била је топла.. Охладила се док си мешао.

Али муж се узјогуни, наже преко стола и упиљи јој се 'у лице:

= Ни-је би-ла то-пла! Шта ми попујеш, хладну си је и скувала,“

У овој књизи има известан број тако рећи готових ствари, Које саме

" собом сведоче да њихов аутор има

и' успеха у тој области књижевног стварања и смисла да на тој линији постиже боље резултате.

Илустрације Милорада Пешића вер-_ но и топло тумаче идеје свих хуморески. У

Р: Р.