Наша књижевност

Белешке

„СРПСКА НАРОДНА ПРИПОВЕТКА

Миљан Мојашевић објавио је своју докторску дисертацију Српска народна приповетка у немачким преводима од Грима и“ Вука део Лескина (1815—1915). 5

(Одмах ћемо рећи да је предмет своје тезе добро изабрао. О превођењу народних песама на немачки писано је довољно и та је тема углевном исцрпена за деветнаести „век добром расправом Милана Ћурчина Раг сегбазгсће Мо1ка1те4 18 дег деџЕасћеп Глбегабик) уз коју треба поменути и рад Стјепана Тропша Мјетаск; ргеје“ о 41 пагодп:ћ паз:ћ рјезата (Бад Јисгогјаџепке акадепије тпапогн 1 штјефтоз), али о превођењу народних приповедака на немачки нисмо имали исцрпног приказа који: би то питање обухватио и продубио. Додуше, очекивало би се да га је бар делимично обрадио Егпез: Топпејак (Тонела) у расправи Јо Ккођ С гбшти ер Пе ојаџе: да па (Ееуџе дез сецфдез зјаџез 1985), али је Тонелатов рад површан и без довољног познавања извора и литературе, те не доноси готово ни“ чег новог. Према томе Мојашевићева дисертација због своје потпуности биће користан и солидан принос питању превођења наших народних прича н интересовању за њих у немачкој књижевности.

Расправа је Мојашевићева мало суво писана и претрпана немачким цитатима, али то је више условљено природом и већ освештаним обликом оваквих радова, те бисмо били неправедни ако бисмо му за ово замерили, утолико пре што се писац, где мисли да може; ослобађа таквога поступка.

У свом добро смишљеном уводу,

признавши да је Гетеова заслуга за.

пријем наших песама у Немачкој неоспорна, он наглашава да је Гримова већа и неоспорнија. Грим и Копитар највише су учинили што су наше народне умотворине цењене и проуча-

=) После које је дошла и дисертација Бугарина ЈЉ. Огњанова О1е Мој вз једег дет Ва!Ккапот[аџеп шпа :ћге ОЏђегзећтипсеп Тп а4ешезсћег оргасће.

– 451

У НЕМАЧКИМ ПРЕВОДИМА“ —

ване међу Немцима. Писац исто тако показује у овом уводу да је немачко занимање за наше умотворине произишло из оног поетског заноса за производе народног духа који је био тако снажан у немачких романтичара.

Мојашевић је ово немачко интересовање за наш фолклор размотрио у два раздобља. Прво је Гримово доба у коме писац разматра преводе Вукове. кћери Мине и Јохана Непомука Фогла, а притом опширно расправља и о учешћу браће Грим у проучавању и интересовању за наше умотворине, који их пореде с немачким. Он притом прелази оквир народних прича, те се осврће и на друге радове Ј. Фогла који је преводио и наше народне песме, па чак писао м оригиналне баладе с мотивима из српске народне поезије. Друго доба Мојашевић назива Јаг ићевим који проширује проучавање на цео Словенски југ, побуђујући занимање не само за српске и хрватске, него и словеначке и бугарске умотворине. За његово време јављају се на немачком збирке наших прича од Фридриха Крауса и Милене Мразовић и, у самом првом светском рату, у часу кад Србија бива прегажена, значајна збирка Лескинова. Велики научник и зналац српског народа, Август Лескин, професор славистике у Лајпцигу, не обзирући се на ратне догађаје, издаје своје Балканске бајке (Ва!1каптаАгсћеп а: А!ђаптељ Би!гтагтељ бегђбеп чипа Кгоабтеп), У којима је од шездесет и седам прича тридесет и три, дакле половина, с нашег језичког подручја. Мојашевић је исцрпно размотрио главне моменте немачкога интересовања за српске народне приповетке из кога је постепено произишло занимање и за приче осталих јужнословенских народа. Он ће свакако у овом правцу и даље наставити своје проучавање спореднијих момената и мање важних збирки, у које с разлогом овде није могао улазити, да се не би расплинуо и изгубио у детаљима. Из ове дисертације која му је тако лепо пошла за руком види се да он за овакву врсту проучавања има и смисла и метода, једном речи све главне услове. Е