Наша књижевност

452

Мојашевићева расправа је значајан научни принос. Она пречишћује неколико важних питања и због тога прелази оквире једне докторске дисертације. У исто време она је леп _ пример како треба бирати теме за такву прилику. Ми смо мали народ с мало научних радника који не треба да расипају своје снаге на предметима и проблемима. без везе с нашим народом. Ми смо раније имали дисертације о Бајрону, Балзаку, Ередији и Балзаку, о којима су писали и писаће њихови компатриоти: међутим и за нас и за европску књижевност и науку много су целисходније и корисније дисертаније које расправљају питања у вези с нама. Таква је била дисертација Војислава М. Јовановића о 'Меримеу и његовим Гуслама; таква је и ова Мојашевићева расправа. Мислимо да наши докторски "кандидати треба да их, бирајући предмет за своје дисертације, узму за пример.

Б. К.

МАКСИМ ГОРКИ: ПЈЕСМЕ

У стваралаштву Максима Горког поезија је играла много крупнију упогу него што се то обично претпо-= ставља. Познато је да је Горки радо уносио стихове у комаде и приповетке, настојећи да кроз те строфе употпуни и продуби ликове својих јунака. Каткада су стихови Горког, о којима је реч, намерно писани у врло сировој, лримитивној форми, јер је управо тиме велики књижевник постизао највернију карактеристику свога јунака. Такве су, например, песме Симе Дјевушкина из „Градића Окурова“. У комаду „Деца сунца“ песме Лизе и Вагина, с њиховом сложенијом, али у исти мах пречишћенијом и богатијом садржином, сажето и упечатљиво говоре о тежњи тих јунака ка бољем и светлијем животу. У оба случаја поступак је исти, али се стихови коренито разликују по садржини и лексици. |

Мање је познато увек будно, активно и такорећи свакодневно интересовање Максима Горког за поезију = интересовање о коме сведоче и његова властита казивања. Веома строг према своме стваралаштву уоп-

_ Књижевност

.

ште, Горки је испољавао нарочито

"велику строгост у питању својих пе-

сама, тако да је спречио објављивање „Легенде о Марку“ („Влашке легенде) у издању сабраних дела штампаном 1933 и 1934 године, ма да је та песма била доста популарна и четири пута је музички обрађена.

Горки је, по свему судећи, сматрао да његов начин виђења, доживљавања и казивања ствари није песнички, да између њега и песничког стваралаштва леже препреке које се тешко могу савладати. Отуд крајња опрезност Максима Горког у објављивању песама, као самосталних текстова, отуд и његово често уношење исправки у славну „Песму о Соколу“ која је први пут објављена 1895 године, док њен дефинитивни текст датира из 1923 године,

Напоредо с тим, песничко стваралаштво снажно је привлачило Горког = можда управо зато што га је стављало пред много веће тешкоће него уметничка проза, у којој се он осећао много сигурнијим, у којој је тако поуздано и дубоко остваривао јединство садржаја и облика.

У годинама свог „књижевног школовања“ Горки је нарочито јако тежио поезији, Из тих година поти-

_ че већи број песама које обележавају

етапе ауторова тражења властитог израза. По сачуваним песмама Максима Горког из тога доба (оне су већим делом уништене) може се створити јасна слика борбе изванредно талентованог дечака за циљеве који су му тада изгледали првенствено важни, а међу које је спадало овладавање тематиком једне блиске животу и истините поезије. У исти мах, дечак Горки је, можда, тежио да се кроз поезију вине до једне више књижевне форме која би га ослободила наметљиве мисли о крајњој ограничености властитог знања и културе. Али узори које је пружала тадашња руска поезија били су садржајно и обликовно слаби. Осамдесете године прошлог столећа, то доба првих песничких покушаја Макспма Горког, нису дале у руској поезији нарочито видне резултате. После смрти Њекрасова поезија је остала без иједног великог претставника .