Наша књижевност

Белешке

Лирика талентованог А. Фета, песника који је у осамдесетим годинама био већ при крају живота, заснивала се уствари на скученом кругу личних доживљаја изван времена и средине. Таква поезија није привлачила младог Горког којем је, разуме се, био потпуно стран Фетов племићки, патрициски став. Семјон -Надсон, рано преминули песник који је уживао врло велику популарност

међу студентском омладином, песник |

меланхоличних расположења и „сломљене харфе“, интересовао је Гор-

кога у много већој мери. На још

неформираног Горког морала је донекле утицати и сама чињеница Надсонове популарности. Горки је тек касније увидео да у тој популарности има врло много претеривања и да она у суштини није заслужена. Ма да није прихватио безнадежно сетну атмосферу Надсонове поезије, Горки се у својој младићкој поезији помало угледао на форму стихова и ин- тонације тог другостепеног песника. Није ни чудо: по годинама и као човек гоњен од критичара-мрачњака, на челу са злогласним Бурењином, млади Надсон је могао бити ближи Горкоме него иједан други тадашњи руски песник.

Младићки стихови Горког веома су несавршени и често се састоје од стихованих изрека и изјава. Таква је зацело била и поема „Песма старога храста“ коју је Горки дао на оцену познатом књижевнику В. Г. Корољенку. Неповољно мишљење Корољенково упутило је Горког да заузме према властитим песничким покушајима много критичкији став. Поема је уништена. -

Своје славно песничко дело „Песму о Соколу“ Горки је објавио 1895 године. Снажно и борбено револуционарно дело, та песма је стекла светску популарност, као и „Пе-

сма о Веснику Буре“ (1901 год.). По

дубини и лепоти поетске алегорије ове две песме спадају међу најзначајнија дела револуционарне поезије и заузимају у стваралаштву Горког посебно, видно место. Доживеле су врло велики број превода, али многи преводиоци нису тежили да пренесу јамбове Максима Горког. Узгред речено, прилично је распрострањено нетачно мишљење да су то

453

„песме у прози“. Чак и у белешци Хијацинта ЏПетриса „Горки — као

„пјесник“ која је штампана у недавно

објављеној књизи превода из поезије Максима Горког (преводиоци су Добриша Цесарић, Густав Крклец_и Григор Витез) поновљена је иста погрешна констатација, ма да је у целини белешка солидно написана.

_ Треће значајно песничко дело Максима Горког јесте бајка „Девојка и смрт“, написана почетком деведесетих година прошлога века, али први пут штампана тек 1917 године. Алегоричан начин развијања теме победе љубави над смрћу, мржњом, духом уништења омогућио је Горком да даде дубоко и оригинално уобличење своје основне човекољубиве мисли, своје вере у човека и његове моћи. Године 1917, убрзо после бајке „Девојка и смрт , објављена је први

пут још једна интересантна, али ма-

ње значајна песма Горкога — „Балада о грофици Елен де Курси украшена различитим сентенцијама, међу којима има и врло забавних.“ Уколико није тачно мишљење да је та балада написана још у последњој деценији прошлога столећа, могло би се сматрати да је она поникла као сатирички осврт на извесне мотиве у поезији Сологуба, Кузмина и других песника-,,симболиста“ који су ревносно описивали загонетне принцезе и заљубљене пажеве. По својој теми и начину обраде балада се знатно удаљује од песничких и других дела које је Горки написао у младости и зато изгледа вероватно да је она написана касније,

„Балада о грофици Елен де Курси“ има додирних тачака и са две бајке Максима Горког објављене 1912 године (циклус „Руске бајке“). Елементи сатиричке пародије видно су заступљени како у балади, тако ну бајкама које се јетко и убедљиво обарају на руске песнике из групице Фјодора Сологуба — глорификаторе смрти, распада, ишчезавања. И са тог гледишта најприроднија је претпоставка да је Горки „Баладом“ ни двема бајкама у истом раздобљу свога стваралаштва тежио да укаже на два негативна чиниоца поезије Сологуба и његове сабраће.

„Руске бајке“ о песницима који пишу славопојке смрти веома су ка-