Наша књижевност

ДВЕ ПЕСМЕ САМОЋА

Тугу не можеш описати. Она је поплава која носи све пред собом. Подрива куће, рије насипе, ваља брегове._

Човек је премлаћено псето које није ником потребно.

Мрзим тугу.

Тугу не можеш изразити. Она је пожар који тиња годинама и — букне. Очас плану шуме, нестану градови.

"Човек је угљенисанви леш који не може нико познати.

з

Мрзим тугу. |

Тугу не можеш судити.

Она је камен о врату дављеника занавек везан. Смирај је само на дну које се измерити не да. Човек-пламен враћа се У камен. Е

" Мрзим тугу.

==

(1941) | у Ж

ТРИНАЕСТИ ФЕБРУАР

Голуб је један на прозор мој смрзнут пао.

А пролеће је ту, ко сме да га порекне, нека дигне руку: ветар је стао,

купа је меки дах.

Голуб је један на прозор мој смрзнут пао.

У