Наша књижевност

138

ручице несташне, замазане чију би рушкост 5 5857 упиог

Због њих га је татица карао а он би искривио уста на плач, да му одмах разведри лице татин пољубац и колач.

Пала зато што су те руке ·

по кући живот и радост штириле, јутрос су се на овим грудима малим заувијек смириле»

ПЕМШЕР

У ИЕ још се задржао дјетињи дах,

У прсима као да његово мало' срце туче. Имам осјећај да он негдје без џемшера зебе

"а треба да се утопли и да се обуче.

У влакнима још топлине његове има и она успоменом ово срце прије.

" Узимам пџемпер у руке умјесто њега

а малих, пуначких По нитдје, нитдје није. |

Узима. мемпер и јотш паром га загријавам да се то дијете. већ једанпут обуче.

„Ево. маца, срећо...' варам и њега... и себе,

ал одзива нема, само срце страштно туче.

-- 7 Ј анко ЂОНОВИЋ