Наша књижевност

150. По - = - = ~ Е 1 7 Књижевност

_мното волео музику и певао је. помало. Свет је знао да се они

забављају, и кад је он певао о цури која воли морнара, она се

увек осећала пријално збуњена. У шали он ју је називао Попенс. | Иетрва је за њу било узбудљиво што има дратана, а онда је он почео да јој се допада. Знао је приче о: далеким земљама. Почео

је као слушче на палуби, с платом од једне фунте месечно, "на -

"броду друштва Алан који је пловио за Канаду. Казао јој је имена бродова на којима је био и називе разних бродарских компанија. Плавио је кроз Магеланов Х Мореуз и причао јој приче о. страшним Патагонцима. Стао је на своје ноге у Буеное Аиресу, рекао је, и дошао је у завичај да мало пландује. Дабогме да је њен отац сазнао за ову везу, и забранио јој је да разговара с њим.

- „Познајем ја те морнаре“, рекао је он.

Једнот дана он се посвађаб с Франком, и после тота она. је

морашта криттом да се састаје са својим дратаном.

Мрак се хватао на улици. Белина двају писама у њеном кри-.

лу постала. је нејасна. Једно је било за Харија; друто за њеног оца. Ернест је био њен љубимац, али је она волела и Харија. Запазила је да је њен отац остарио у последње време; она бе му недостајати. Понекад је он умео да буде врло добар. Недавно, кад је боловала једног дана, он јој је читао једну страшну причу и

справио је прженицу на ватри. Другог једнот дана, док је још

мајка била жива, отишли су сви на излет на брежуљак Хоуд. Се"тила се како је Ота Мо на главу "мајчин шешир, да би се деца смејала.

Време је одмицало, али је она и. даље седела поред прозора

главе наслоњене на завесу, удиштући мирис трашјњвивог = ретона. Далеко доле на улици чула је свирку уличног свирача. Она је знала ту "мелодију. Чудно је да се десило да је чује баш те вечери, да је потсети на обећање које је дала мајци, обећање да ће одржавати кућу докле год буде могла. Сетила се последње ноћи мајчине болести; она се опет налазила у загушљивој, мрач= ној соби с друте стране претсобља, а напољу је чула сетну мелодију Италије. Свирачу су наредили да оде и дали тлу пола штилтинта. Сетила се како се отац вратио У а собу го= ворећи:

„Прокстети Италијани штто долазе овамо! ___ Док је размишљала жалосна слика мајчиног живота опчинила ју је и такла у сами живац њеног бића — тај живот свакодневних жртава који се завршио коначним безумљем. Задрхтала је кад је опет чула мајчин глас како стално говори се Сора а пол уттотретатЊћу : , „„дереваун Сераун! Дереваун. бераунј“

Устала је одједном обузета стражом. - Побећи! Она · мора “ побегне! "Франк ће је спасти. Он ће Ј01 трушаити зивот, можда љубав. А она жели да живи. Зашто би била несрећна" Она има права на срећу. Сора ће је “узети у загрљај, призвук о је себи. Он ће је спасти. · па ~ '