Наша књижевност

Књижевни преглед - _ - 161

тексту т туђи, сувише балкански колорит и нарушава јединство стила. == На крају, узгред буди. речено, наслов »ношенонска старина“ можда би било згодније превести са „Шошехонска давнина“ или „Пошехонска стара времена“. _ 5 : Пи · - => .

„Губерниске- слике а пшттампане 1858—57 год. дакле уочи 'ослобођења кметова, изашле су ове године у српском преводу у издању „Џросвете“. У свом делу је пластично и снажно, приказана загушљива атмосфера, скривене гадости и блато забачене руске паланке пре стотину година под влашћу свемоћних подмитљивих чиновника. "Друштвена сатира дата је овде у низу уметничких · слика, епизода, портрета и карактеристика жа= лосних јунака града Крутогорска. Гогољева традиција избија у тематици, стилу, сликању појединих ликова, у самој ствавалачкој методи. Између прететавника високе чиновничке хијерахије и њихових потчињених, ситне бирократске „бораније“, постоји дубок јаз. А грађанство, тртовачки ста= лез: и сељаштво жртве су незајажљивог апетита тих малих и великих ајкула. Иза појединих епизода и ликова ове деспотске управе избија на видело ошшта учмалост, ситне пакости, заосталост и мрачњаштво. Уствари, пред читаоцем се открива страшан призор духовног мртвила и људске изопачаности, коју је пре тога показао генијални Гогољ. Ма да се Шче-. дринов таленат у „Губерниским сликама“ још није потпуно расиветао, ма да сету и тамо јаш примећује утицај његовог сјајног претходника и учитеља Гогоља, ипак- се у овом делу већ испољава оно ашто чини битну садржину Шчедринове сатире — оштра, критика Аруштаеног и полициског система у целини и у основи, -

Излажење „Губерниских слика“ подудара се са порастом опозиционих. струја у руском јавном животу пред ослобођење кметова 1861 г. У борби " против преживелог и дотрајалог друштвеног поретка ова. књига је одиграла позитивну и сасвим реалну улогу. Еђена- појава праћена је огромним. успехом, а писац, дотле мало познат стихотворац и осредњи приповедач, постаје један од књижевних вођа свога доба. Заједно са Чернишевским у Доброљубовом, који су дочекали „Губерниске слике“ одушшевљеном КИ тиком, Салтиков стаје у прве редове БОБО инат демократи; о: ђ

О језику м стилу аутора, „уберниских | слика“, у вези са превођењем на српски, требало би говорити посебно и ви ирније. Експресивна обојеност речи, њихово богатство и разноврсност, оригиналност и сочност стављају Салтикова уз најбоље мајсторе руске прозе. Као што је језик Грибоједова, Крилова, Гогоља, Островеког, Љескова и др. појединим деловима ушао у свакидашњи живи говор, тако су и згодни изрази, епитети и ка= рактеристике Шчедринове одавно ушли у општу ризницу руског језика. Али, у изобиљу различитих компонената из којих се формира његов језик обојен иронијом (архаизми, народне речт, провинцијализми, изрази из "књижевних дела, канцелариски жанр, малограђанеки говор, салонски и др.) лежи камен спотицања за преводиоца. Иза текста увек се осећа још неки призвук, као да писац говори одједном за пвојину Сем тога, Салтиков се.

~