Наша књижевност

206

пепа. Хирц (забележио у Бабиној Креди).“ Значи да је таква упо-= "треба те речи сувише ретка, када се за овако ошширан речник мо-тао да нађе један једини пример; и то 7 једном еславонском селу. (Вук и Броз-Ивековић нису ни ово забележили. Иначе академи-= јив Рјечник, као и сви остали, на= води код овог првобитног значења

бости, уједати (нем. зјесћеп)“ са--

мо примере за мухе, комарце, змије и животиње које имају оштре

-зубе и рило које могу да забоду у

месо. Сви речници у вези са рибама наводе само значење под 2) хватати рибу удицом апсејт Још је једном Петровић цитирао нетачно, да не кажем. тенденциозно, речник. . Доказујући да реч Еитпоепјегцоке! значи само „доскочљивост“ и „ништа сем то, Пе-

тровић цитира Брокхауза, изостав-_

<вајуви баш оне речи које потврЂују моје гледиште: уогелмапа!

(тевбз! ађасћу ај) = вешт -говору (већином брбљив)

(подвучено и код Брокхауза) = Рег Зргасћ = Вгоскћаша, ТУ издање, 1940. Ристић-Кангрта бележе код "те речи само: „језичност го-=ворљивост“. Истина је да Сандере бележи само зргасћосуап, гали није Сандерс једини немачки лексикограф, нити је Речник немачког језика једини његов _речник. У Сандерсовим речницима страних језика забележено је и значење _„брбљив“ код те речи (Види Немачко-енглески и Енглеско-немачки речник!).

Не ради се устшште о томе шта ттте у овом или оном речнику, него шта та реч значи у Келеро-вом тексту. А то је сам Келер довољно објаснио. Он на неколико страница описује Манцову жену као притлупу, мандрљиву, која је „свом рођеном мужу од белог го-ворила да је црно“ = баш као оно познато „кошено-стрижено“ у наој народној причи „Зла жена“. „Бена језичност се претвори У скроз неискрену и лажљиву склоност ка ласкању и клеветању..“ Селдвилски мангупи долазили су у њену крчму само да уживају у њеној глупости. Заклањали су шаком уста пуцајући од

"скретно неумесном;

Књижевност

смеха, чепали се нотама испод стола и добапивали слане примедде

-на њен рачун Ето таква је била

та „доскочљивсет“- коју Петровић упоређује са духовитошћу _војвоБанских сељака, који „зводним“

"речима доскачу један другоме

„УЗ необојена кудељна скута носила је прелуче од зелене сви= ле. (е. 32). И ту реченицу Петровић упорно брани. „Овде се ради =— каже — о нарочитој, смешној сукњи о нечем што домаћица на свом месту не би наденула нити се у њој показивала, о нечем инди-

дакле о нечем што се у Срему назива баш скути= ма, речју коју је такође Вук забележио и дао јој право на књижевну употребу“ Шре свега ова реч је код Вука мушког рода, множи= на је скути а акузатив множи= не скуте (везе , скуте) а не скута,. као што пите Џетровић. Вук каже да то значи доњи крај кошуље особито женске; а у Срему и у Бачкој жене вежу преко

"кошулљца (кратке кошуље) ску-

те, који су начињени као сукња. „И будући да се скути не виде, они су свагда од дебљега платна. него коштушац.“ — Колико ли је ово Вуково тумачење далеко од тумачења Бошка Петровића. Према наштим народним песмама, скуте су

"имале-и царске кћери и нису се

тога стиделе („Која је ту Роксанда

Ђевојка, — Нек савије скуте и рукаве, — Нека купи бурме и прстење...“ =— Женидба Душанова). |

„Точевши му се најзад све и сувише запетљавати, прекиде он брбљушу и рече...“ (стр. 179) — и то је- реченица којом се Метровић поноси и правда је ци-=

· татима из Вука. Он се, каже, пар-

тицитом обијено служио, и просто

_му је криво шето ја нисам то при=

метио. Џетровић се прави као да се овде ради о обичној употреби пар-

"тиципа' (боље: глаголског прилога) "против које, наравно, нико не мо-

же ништа да има. Већ поодавно -се води спор међу нашим филолозима да ли се смеју овакве језичке

конструкције употребљавати у на-

шем савременом језику. Тај је спор покренуо Љуба Стојановић својом