Наша књижевност

Белешке

познатом расправом „Значење глатолских · партиципа“ (ЈФ' МИ, 112) Он одлучно стоји на гледишшту да се две реченице са развим субјектима не моту парти

пима сажимати у једну. Он сматра да је то неправилна им застарела употреба партиципа, иако се може наћи“ доста. таквих примеђа код Вука, Даничића и Вука Врчевића. А. Белић осврће - се на те случајеве у „Нашем. је= _зику“ Мо стр. 194—196, нени их блаже и тумачи плрукче него Стојано-= вић, али ипак сматра да таква конструкција није добра. „И, за= иста, данас би се тешко рекло добрим књижевним језиком нешто слично овоме: „Тако они тихо го= ворећи, чедо мало паде на земљи-

; (Дакле баш пример сличањ, ономе који наводи Џетровић у“

своју одбрану) „Басе овде буни = ваставља А. Белић — то што ове 1 реченице имају засебне субјек-

з“јер према нашем језичком осеа партицит садашњег времена мора бити додат предикату дане реченице, тј. мора имати заједнички субјект с њом“ „Данас лобри писци у огромној“ већини не питу тако“ — каже 2. Вукадиновић („Српеки у 100 лекција“ стр. 211——212). Ствар је Бошка Метро_вића хоће ли продужити да тако пише (1. Маретић, на пример, пише тако и сматра да је то правилној, али је чињеница да већина савремених српских писаца избетава такве конструкције, сматрају-

ћи да не звуче лепе и да вређају

наше језичко осећање.

Бошко Петровић је чак погрешно _

превео и наслов друге приповет"ке: „Наопако употребљена љубавнв. писма“, место“ ,„Злоупотребљена љубавна писма“ (Фле шизтђтанећћел Тлеђезђгтеје). Израз наспако употребити претпоставља из"весно незнање, невештину или бар непажњу, а злоупотребити — извесну свесно учињену моралну недопуштеност. Келерова јунакиња Гритли, иако У доброј. намери, злоупотребила је свакако и мужевљева и заљубљеникова писма.

Далеко сам од тога да спорим право Сремцима да допринесу свој удео развоју нашег језика, да га

– | 207

обогате својим локалним речима_ и изразима. Али то богалење треба да буде и квалитативно, да се тиме унесе свежине, сликовитости, сивости у наш језик, а нарочито више прецизности у изражавању. Само, у сваком случају мора се тачно преводити и на сремски говор. Писци Фу дужни да своје високе језичке и стилистичке способности користе тако да духовно уз ДИ читаоца, да му прошире моћ пом мања, да отворе пред њим нове видике, а не да га збуњују. Могу се, наравно, употребљавати и ређи изрази и необичнија значења речи, па каткад и провинцијализми и архаизми — нарочито када је по-

требно дати“ локални колорит“ или '

спатину старине“ или унети у књижевни језик неки израз, неку "нијансу значења која у њему ке постоји. Али то не сме да оставља утисак намештености и натегнутости, да изазива неспоразуме и комичне ефекте. А што је најважније, све то мора да буде разумљиво из самог текета. Бар кад чита= мо дела на свом матерњем језику, да их не морамо читати са енциклопедиским речником у руци!

Ђуво БАЊА

СМРТ ВЛАДЕТА ПОНОВИЋА -

Четрнаестога јула о. г: преминуо је напрасно др Владета ЏПоновић, редовни професор Уни= верзитета и члан Института књижевности, у- педесет и седмој годидини живота.

Рођен 2 августа год. 1994 У Та раћину, од оца Аврама, наставника гимназије, и матере Драге, учитељипе, Поповић је после основне школе у Крушевцу, ниже гимназије у Лесковцу, а више у Нишу и Крагујевцу, почео студирати у Београду г. 1913—1914 германистику, али га је спречио рат. Мобилисан, он као поднаредник учествује у борбама шротив Аустријанаца и Немаца, повлачи се проз Албанију и бива тешко рањен на Солунском фронту год. 1917, те је августа год. 1918 ослобођен. као инвалид војне