Наша књижевност

Белешке

спада међу озбиљне задатке. Стога у овој књизи не би требало да буде израза као што су ови (ми их став-_ љамо у знаке навода): „блудећи.

огњеви ; „засењујућу светлост“ (оба на стр. 387); „Како сте ми, лафе»>“ (461); „Варош је тако досадна... као пасуљ“ (у оригиналу 25 а Ошећ"суеп — врста пећи). Даље, „зјапо и сап! енглеског језика доиста располажу великим бројем таквих речи _које лексикографи означавају као · вулгарне, некњижевне и фамилијарне; међутим, од примера које ћемо навести у такве се речи једино може убрајати реч таш ти која је пре- · ведена речју „пмиздрав“ иако сени ту могло рећи плачљив. Сасвим је неумесно рећи за столицу „Изгледа

помало Ћакнута на први поглед“

(стр. 297), кад се енглеско сгафу, —

сеје ту употребљава Дикенс, само изузетно и то у пренесеном смислу употребљава у значењу безуман,

луд, али је првобитно и право, нај- _

чешће значење те речи слаб, ломан, дотрајао. У том смислу.се-и упо= требљава у књижевном језику; тако на пример налазимо и у АдФшзоп-а: ОГ сгату сопећшћоп — слаба телесна. састава. (Ср. и Егеетап, Могт. Сопаџез! 2, 336: Ап об, стату 5р.) То.

значење има та реч и овде, у Ди-

кенса и-тако ју је и требало преве-

сти, јер је несумњиво природније

рећи за столицу да је слаба или дотрајала него ћакнута. Конструкција „и не замајавај њега од посла“ (стр.

297) неумесна је, чини нам се, чак“

и у диалекту. У оригиналу (стоји овај књижевни израз: Апа доп! (аке ће... 61 15 Бибез5- = ИМ не одвлачи га од посла, не спречавај га

-у послу. — Упорност која је изра-

жена у' преводу речју „буквални“

- („буквални комшија који никако не-_ _ће да призна да је плехано звоно ·

оргуља ) сумњамо да ће ико од читалаца моћи да правилно: схвати. Иако мазга важи као тврдоглава жи-

вотиња; ипак није згодно рећи за -

шипеле да су „мазгасте направе") (стр. 300). Дикенс ту употребљава књижевни израз ође паје који и са-

ми енглески лексикографи тумаче.

синонимима који значе тврд, крут, несавитђив. и те речи најбоље“ ка-

рактеришу незграпност тих ципела · — дакле „тврде, круте направе“ —

како је и требало. превести. — Да није тих појединостњ превод би био још. от“

Лос Стеван ЈОСИФОВИЋ,

БЕЛЕШКА поводом " ЗБИРКЕ „ДАНИ“ МАРИНА ФРАНИЧЕВИЋА

Наша 1 послератна критика је — из

мање-више оправданих · или неоправ-

даних разлога, свеједно — често заобилазила не само извесна горућа питања наше литературе, већ и појаву многих књига и њихових аутера, старијих и млађих. Многе књиге, на тај начин, нису добиле своју оцену, нити ма какав осврт и коментар, макар и скромних размера. Глуво су долазиле на свет и глуво умирале, незапажено и тихо, разне литерарне публикације а да се о њима нигде није јавно продиску-

товало, а да се није ништа рекло ни -.

"0 њиховим квалитетима ни о њихо_вИМ слабостима, Из овога, разуме се, не треба извући закључак да критике уопште није било, јер то заиста не би одговарало стварним, реалним чињеницама. Из овога треби -само извући закључак да наша књижевна критика није редовно, стално и активно пратила све промене и појаве у нашој литератури;

да није редовно,“ стално и' активно пратила њен развој и раст, њене

падове и њена уздизања којих јего

весумњиво, било: А од такве праксе“ је било двоструко штете. Забеле-

"ожене само у: библиографијама днев-

Них листова и часописа,. књиге по-

јединих аутора = често и оне врло |

добре —-- остале су потпуно незапажене, с: њима није дат никакав податак ни за читалачку“ публику ни за самог писца, коме није свеједно шта се с његовим делом дешава, а

сви наша литература у целини није

могла да буде сагледана у свим: својим компонентама, по свим својим,

_ добрим или рђавим, резултатима и

остварењима. Дешавале су се код _нас, на пример, и такве ствари да се

о У време кад је било државних

награда — извесна књижевна -дела. награђују као добра или чак као најбоља'у тој и тој години, а да о њи-

ма пре тога није нитде написана ни.

једна једина Рен Можда помало је-