Наша књижевност

372

ретички звучи, али ми се чини да нико не изгара над. судбином наше

књижевности. Јер, ако би се човек.

запитао зашто је то тако било, и

зашто је и данас умногоме тако, те- · шко да би могао дати "одређени. од=

говор; пошто су и узроци разни и многоструки, У једном свом чланку у „Књижевним новинама“ Ото Бихаљи-Мерин је писао о недостатку стваралачке климе духа, без које се не може ни замислити било какав напредак и пуни размах свих правих и истинских талената. Климу духа, лошу или добру, угодну или неугодну, ствара пре свега критика, 06јективна и смела, отворена и искрена, и, нарочито, стална, свакодневна критика која благовремено џи редовно решава све своје задатке, не остављајући их за сутра, „за бу-

дућа нека покољења“. Такве крити_ке код -нас још, нажалост, нема у.

довољној мери. Просто да човек зажали за једним Скерлићем и Ђорђем Јовановићем! До данас се, рецимо, нико од наших критичара није подухватиб ни таквог веома важног посла и задатка да детаљније и шире проанализира, крсз шири приказ ако не и кроз есеј, књижевно дело и таквих наших значајних писаца,

"као што су Исидора Секулић, Вељко Петровић, Мво Андрић, Мирослав. Крлежа, Прежихов Воранц, Десанка.

Максимовић, Франце Бевк (да поменем само. њих, јер ми они у овом тренутку падају на памет), а да о писцима средње генерације и не говоримо. Ко је досад дао неки озбиљнији приказ и оцену дела једног Јована Поповића, Мишка Крањеца, Ивана Дончевића, Новака Симића»

Нико. А они имају за собом читав:

низ година плодног рада и читав низ

књига. Ко је досад дао какву-такву —

озбиљнију анализу поезије, рецимо, једног Мила Клопчича, Владими-

"ра Поповића, Оскара Давича, Душа-

на Костића, "Јанка" Ђоновићаг И тако даље, и тако даље. На ово питање имамо стално и увек исти одговор: нико. Међутим, о сваком писцу понаособ, барем у литерарним круговима Загреба и Београда, постоје одређени и, скоро бих рекао, готови судови, само што се о томе не

пише. Код нас цвета. усмена кри-

тика и „критика“, али писана се зато ретко чује. Зато и има толико, да се школски“ изразим, „неоцењених“ писаца и дела, 0 којима се ма-

:

Књижевност

ло или нимало није критички писапо, о којима кружи само = усмена критика.

Ово „неколико уводних реченица набацујем у овој својој белешци у вези .с књигом стихова „Дани“ Марина Франичевића. Ова збирка, која, како се каже у поговору, „даје пресек кроз читаву штокавску поезију аутора“, иако има прилично времена од њезина изласка из штампе, ни до данас није добила никакав осврт. Просто-напросто, као и много што-шта друго, ћутање је покрива. А Марин Франичевић је човек који већ годинама ради на књи-

_жевности: Први пут се јавио 1985 Сг. а прву збирку стихова „На путу

за нови Град објављује 1987: У заједници с Џером ЈБубићем :1989" Б. објављује и књигу чакавске лирике „На појих и путих“. У Народновсло-

· бодилачкој бсрби Франичевић не прекида с литерарним радом, али се

главна његова активност одвија тек после ослобођења и у релативно кратким временским размацима појављују се три његове збирке, „Звијезда над планином“ (1945), „Повратак борца“ (1947), „Градитељи живота“ (1950), и књига есеја и чланака · „Писци и проблеми“ (1948). Број његових књига, као што се ви-

ди, није баш тако мали да се пово-

дом њиховог објављивања не би могла рећи која реч. Па ипак, књижевна активност Франичевићева, с обзирем на досадашње искуство, вероватно ће још прилично да почека на свог критичара. —

Пресек кроз лирику Марина Фра-

ничевића, који даје збирка „Дани“,

обухвата, у најопштијим линијама, целокупно његово досадашње стваралаштво, све фазе и периоде његовог литерарног рада. На неких сто четрдесет пет страница, подељених на пет циклуса песама, приказује нам се цео Франичевићев развој, његов књижевни -метод и поступак, његове идејне и уметничке преокупације, књижевно-естетски укус, који се огледа и у обради ну избору мо-

5: тива, интензитет доживљавања и на-

чин давања оног што се доживело, — једном речју, сума свих његових досадашњих поетских постигнућа.о

Ако. ни због чега другог, а оно

већ, ради тога књига „Дани“ заслу-

~