Наша књижевност

Белешке

жује пуну пажњу критике, Ради се. - 0 једном предратном напредном песнику и формираном писцу који годинама иде неким својим путем тражи нека своја решења, или се бар претпоставља да их тражи. Да ли је он на правом путуг Ко ће му то рећи, акб не критикаг А да се писци, и то не само мали него и велики, не само млади него и, како се то већ каже „формирани“ (као, уосталом и критичари) могу често пре-варити у суду о себи и свом раду = то је опште познато.

Марин Франичевић, као и сви-ми. које смо пре рата правили своје _ књижевне покушаје, у првим својим песмама прошао је кроз утицај со-. цијалне поезије. У циклусу предрат_них стихова „Па путу за нови Град“, тај се утицај несумњиво најочитије. осећа. Већ и сами наслови неких пе„сама из тог циклуса („Процесија светога Рока“, „Послије бербе“, „Сти-_ хови о старом црквењаку , „Риба= ри“, „Мостови“)- сведоче о томе да се ради о изразито социјалним темама и мотивима. Франичевић у. овим стиховима пева о свом родном тлу, о мукама и невољама људи далматинског крша, њиховом тешком животу и раду у корист господе, световне и духовне. Јака антиклерикална нота провлачи се скоро у свакој песми, тако да: се често прелази у карикирање и карикатуру У песми „Процесија светога Рока“, која по својој основној интонацији пот"сећа много на Дучића, овај: повишени тон и декларативност, нарочито на крају, помало сметају. Атмосфера је, иначе, ту, слика фратара и згрбљених рибара који вуку светог Рока је ту. Смета накалемљено „наравсученије“, смета „парола“, али то је обол који су платили многи наши песници своме времену. Социологизам и шематизам нарочито. је дошао до изражаја у песми „Послије бербе“. После две врло добре увод-. не строфе које нам јарким бојама приморске јесени дочаравају скоро опипљиво. тако рећи и сам мирис тла, после тако лепих стихова, као што су: ; ~

Јесен је проткала лозу жарким __кармином, налила бачве младим, мирисним 5 вином. л Књижевност · с

„ сми“

гли фратри се објесно шепире“,

- 373

Би отрад празан. Низ голе лазе“ вјетрови вију - Под- мрким зидом ПретОти сухих

листова гњију.

Цеста . је мокра. Облаци над њом плове. Маслина гране свија. о берача = зове. А голе младице смокве на сваки удар. г __- вјетра се јаве и по лијехама празним полегну -

= долази опис сељака „намрштених обрва, с борама на челу“ и трговаца „дебелих лисница и шија“; „малигани се пењу тешко, а падају ко жива на леду и, разуме се, „платити треба камате за дугове и порез, па макар да дјеца и не једу“, итд. итд. — све сама социјална ше-

_ ма! Међутим, у „Пјесми о првој пје~ која је -дата сва у слободном -

стиху, без рима иу модерном метру, све ове декларације су потпуно избегнуте. Ту више нема убитач-

"них и непбетских фраза, као што су

оне да је „црква несити јастреб што кида болесне груди“, или „а задриили „тад пести стишћу и мржњама горе на све отимаче, на цијене и кризе“, нема насилних рационалних конструкција, које се у поезији Франичевићевој и иначе врло много осећају; уместо свега тога, — тече здрава поетска струја, ничим неспутана, без насилних мисаоних комбинација и дидактике.'

сми“, иако стоји на почетку Франи--

"чевићевог песничког рада, по ' мом

мишљењу, спада у најбоље реализације ове збирке.

Други предратни циклус „Запис радости и горчине“ носи скоро све одлике првог, уз неколико нових ак-

_ кената који су, и опет, избили у пе-

смама с нешто слободнијим метром

| ритмом („Јутре. у оквиру прозоа“). Франичевић очигледно не уви-_ А да му херметичка форма смета

да се изрази, да се он у њој, као у зачараном кругу, непрекидно и стално врти око баналних и плитких мисли, баналних слика и рима. Па чак И у песмама те врсте, у којима је“ свежина мотива успела да пробије застарелу форму („Јутро луци“, „Пролавим кроз винограде“, „Туга

Је траве.

„Пјесма с првој пје-