Наша књижевност

374

обраних винограда“, „Свитање под

_ смоквом“), смета начин њиховог давања, онај старински дучићевски, ра_кићевски и шта ја знам чији све тон.

Мотив је овде пробио оквире заста--

реле форме — ако би се тако могло рећи — (без икакве заслуге самог песника, мимо његовог. литерарног

метода. Али се то, разуме се, није - поновило и у осталим песмама овог циклуса, као и у многим другим У овој збирци, које делују као чисти анахронизам. Узмимо, ради илустрације, само неколико строфа и стихова (а таквих има у књизи много, можда више него што би требало) који ће нам најбоље и најопипљивије показати сву слабост оваквог литерарног поступка: : ·

Петролејка жмиири и немирно бљеска, рој се мисли витла с пахуљама а 5 снијега, кроз чађаве плоче одјекује о треска. Лавеж кида таму с далекога бријега. Тај бахат што хуји преко пуста села, мукли корак але таре кости живе. Грохот злобна смијеха, ријеч : 4 : невесела, из њега одзвања кроз улице криве.

(Зимско вече у мом селу)

"Или, овакво празнословљење, дато,

_усто, Змајевом интонацијом“

Вратити ми нико неће из пећница мирис круха,

чежњу уха бодростдуха.

за-звукове и звоњаве, зеленила ко поњаве, прамаљећа, рујне зоре, равност поља, тајност горе. Вратити ми нико неће мирис траве орошене, бајке давно покошене. Али ко ће отет живом језгру смисла, дану сивом слутњу сунца, мрачној ноћи блијесак муња: затор злоћи.

неће)

(Вратит ми нико

Или; у песми „Мјесечина над каналом“, у којој следећа строфа потсећа врло много на једну предратну (далеко квадитетнију, разуме се) Давичову строфу: 2

Књижевност

и бит пеш лакши, бит ћеш лак,

и бит ћеш чвршћи бит , ћеш крут,

и бит ћеш јачи, бит беш јак

_за напоран и далек пут.

Занста, напоран је и далек пуг до свог правог израза, до праве поезије. Ако човек хоће да да пресек

_ своје књижевне делатности, не значи

да критеријум, којим се руководи приликом одабирања радова, треба да буде искључиво и по сваку це-

ну широк, па и преширок! Чини ми.

се да је Марин Франичевић мало водио рачуна о квалитету књиге у целини, да је, идући од циклуса до циклуса, више тежио за квантитативним приказом свога песничког пу"та и развоја. Тај и такав критеријум "може да буде и оправдан, али само у том случају ако месме, које се одабирају за збирку, могу да из"држе критику; у свим осталим случајевима, широк избор може сам) да нашкоди угледу песника. Марин Франичевић ужива углед фермира-

ног и зрелог писца, те је утолико.

-чудније да о оваквим очигледним чињеницама није водио рачуна.

У последња“ два циклуса збирке „Дани“ („Звијезда над планином“ и „Радост градитеља“) Франичевић је дао мотиве из ослободилачког рата, изградње и одговоре на клевете Ин· формбироа, Терет дидактике и паро_паштва, који као мора притискује читаву једну нашу песничку генерацију, одњихану у крилу такозване

социјалне поезије и социјалне лите-

ратуре, спутава крила песникове маште, онемогућава размах поетској мисли. Од свих песама, из оба ова циклуса, једва да се нешто издва-

јају „Јутро у Ел Шату“, „Рујан на:

измаку“ и „Полицијски сат“ (у овој последњој има јеш и јаких натуралистичких призвука). То је цео билане. Револуција још није проговорила кроз наше стихове својим пу-

-. ним гласом, она још, нажалост, чека

на права остварења, достојна њене величине и њеног патоса. Декларације и усклици, као и романтичарски реквизити, ту не могу ништа да помогну, и неће помоћи. А још мање пусто ређање речи које нити имају, нити ће икада имати било какве везе с поезијом која је увек визија и откровење.

Кад хоће да нам прикаже прохујалих револуционарних

визију дана,