Наша књижевност

Белешке

успешног. изражајног обухватања, Десанка Максимовић постиже на више места. Посма из тамнице је чи-

ста, зрачна и кристално јасна ли-

рика. То је вредност за себе. Полет и обасјање бића при изласку из тамнице пење се до могућности да и

непоетски податак постане поетски _ као она рика крава уплашена у пла-

мену жудњу домалочашњег затвореника да упије. све звуке природе. „На том степену уметничке успелости је и опис чисте и јединствено лепе радости над постигнутом научном победом — открићем, као и сно-

_ви о будућем животу. За уметнички |

поступак Десанке Максимовић врло је карактеристичан и значајан степен инвентивности и моћи израза кад је за друго мучење јунакиње своје поеме нашла нсве акценте и нове тонове. Стихови Десанке Максимовић постижу своју унутрашњу

пуноћу не само сазревањем емоцп-

је већ и мисленим поступком. На понеким. местима лиричар корача напоредо са мислиоцем и тада је говор' стихова једна синтеза чинилаца истостепене снаге и вредности. Тој вредности доприноси и освежавање израза, каткад и нових. каткад обнсвљених у неочекиваности слике: „регнуше кључеви“, „учмало капље“, „рујопега рибо мала“, „веслоруки човек“ и други. > ·Али поема има и слабости. Десанка Максимовић није успела да кроз целу ноему одржи тон; снагу израза, ударну силу речи и слика. Осећају се плиме и осеке поетскот “надахну-

ћа. Такав видљив пад емоционалног“

интензитета је у опису опроштаја са науком и дететом да би се ступило међу борце који не изневеравају отаџбину, пред 27 март 1941 године. Није само што израз постаје једноставан. У поезији Десанке Максимовић та једноставност је баш, пози_ тивна особина. Израз губи полет,

сликовитост, унутрашњу моћ којом.

узбуђује и делује. Он остаје огољен до празне констатације:

Али њој је лакше оставити дете |

да не зна шта је љубав мајке, нега; _

него да чека док се негде плете робовска, опака личина за њега.

И сад: не да стављам примедбу, него изражавам знак жалости, непријатног изненађења и протеста што Десанка Максимовић међу своје лир-

“

| – 377

ски топле и надахнуте стихове и у чисти, прозрачни и меки језик уно-

"си и грубе уличне облике фигура:

„проне“ и „изаћу |! _

Поема о граду и љуба-

ви (град је Београд, љубав младог студента) Душана Костића јединствена је као делина, са изразитијим ознакама своје врсте. У њој се не запажају одвојени делови, отсечени и лабаво повезани фрагменти. Она је баш сва у чврстој композицији развоја једне поетски изграђене фабуле, складна по“ хитрој и динамичној устремљености идеје ка 'своме крајњем циљу. Конкретне појединости, унесене у поему као карике ланца, не заустављају темпо, не коче живост стиха. Напротив,“ Оне само појачавају динамику животнога даха у псеми. Костић је показао овде знат-

не могућности да складно и вешто компонује чиниоце сасвим разновр-

сних значења и вредности, од сит= них појединости личног карактера, увек нових љубавних осећања казаних старим речима, преко широког израза бунтовних слободарских животних стремљења омладинских ге= нерација, до пуне и потресне драматике судбоносног времена са свима његовим ознакама непомирљиве борбе двају светова. |

У првом, полазном тренутку су аутобиографски акценти:

Понијех снове с пртљагом оскудним.

То је историја сиромашног студен-“

та, једнога од многобројних из редова предратне омладине, која се стиснутих зуба борила против сурових услова, са непоколебљивом вером да ће „пробити ноћ“ насилништва и неправедног поретка. Костић не остаје при сликању индивидуалне линије развоја, него проширује основу израза на генерацију, на покрет:

Не ја, не сам,

већ.с борцем и. братом, с другом ког сретнем, рођаком

по глади, -

по жаркој жудњи

да живот преметем, да свјетло бризне

=