Наша књижевност

„Планци и есеји“

35 _______

ти расправа „О

карактеру и политичком програму Ђакове буне“, дају нам наде да ће

"се Ђорђевић изградити као озбиљан

радник на новијој историји српскога – народа. Он је, несумњиво, један од

"ретких млађих. радника који је схва-

тио важност архивскога истражива-, ња. Не би требало да допусти да у његовом раду преовлада пригодни-

"чарство, лака публицистика. и разли-

вен стил. : „Чланке и есеје“ објавила је сарајевска „Свјетлост“. | К. Ф.

-ТРИМАЛХИОНОВА ГОЗБА

У загребачкој „Малој библиотеци“

: објављен је овај одломак из „Сати-

рикона“, древног римског романа ЏПе-_

тронија: Арбитра. - У

Тацит у „Аналима“ (ХУМГ, 1819), а и Плиније, помињу једнога рим-. скога племића под овим именом, који је дању спавао, а ноћ проводио у.

"уживањима или, каткад, у духовном .

раду, стичући већу славу својим немарним начином живота него други озбиљним (радом. Ипак, Џетроније није био нарочито оглашен као развратник; сматрали су га више гурманом који се разумева у уживањима, и судијом префињена укуса на Неронову двору. Али Тигелин, заповедник' цареве гарде, бојећи се његова утицаја, нотказа га Нерону као тобожњег учесника. у некој за-' вери. Не хотећи да премире између страха и наде, Петроније пресече себи жиле на рукама, па их је затварао и опет отварао. За све то време разговарао се с пријатељима 0о' обичним и веселим стварима; нарочито је, вели Тацит, избегавао рас-

-прављања о бесмртности душе и из-

реке мудраца јер су већ постајале отшта места у Риму: Пошто · затим ослободи неколике робове, а неколике казни због њихових кривица, предаде се сну, да би смрт, мако насилна и вештачка, изгледала природна. Умирући, Петроније никако није ласкао у својим завештањима Нерону или Тигелину, као што би

"учинио који други, мање храбри племић, да би после своје смрти спречио

цареву одмазду над децом или рођацима. Мапротив, наредио је да се.

__ малхионове“

5 налазачу“

Књижевност

Нерону пошље након његове смрти

један спис, свакако баш овај „Сатирикон“ у коме је ишибао поквареност свога доба и исмејао скороје-

__виће И робовске ослобођенике-који"ма се Нерон служио управљајући

државом. Затим је сломио свој пр-

стен с монограмом, да не би Нерон

помоћу њега кривотворио тестаменат,а једну дивну вазу која га је стајала триста тисуца сестерција разбио је да не би пала цару у руке. (Овај. Тацитов пертре Петронија Арбитра искористио“ је Сјенкјевић у свом роману „Опо маше и створио лик једног од главних лица.) -

Очевидно, -овај римски племић био је на свој начин стоик или је бар умро стоичком смрћу. Већина латиниста мисли да је баш тај Петроније био писац „Сатирикона“, дела пронађеног у ХУ веку у врло фрагментарном стању. У првом милан-

"ском издању, из год. 1477, у „Сати= · рикону“ на поглавља о гозби Трималхибно-

"нарочито су била. непотпу=

вој. Двеста година касније, један Југословен, Марин Статилић (познат под хуманистичким именом Ма=

аиз За и или под -талијанизованим обликом а ео) пронашао је у Трогиру год. 1663 у кући Николе, претка Ива Ћипика, један стари рукопис, у коме је, поред више латинских песама, био и позамашан, дотле непознат одломак „Гозбе Гри(Сепа · Татајс копа). После дуге препирке стручњака призната је аутентичност овога проналаска. То је ваљда једино-–натинско:

"дело од веће вредности нађено на

нашој територији.

Чињеница да је на ан пронађен одломак овога чувеног римског романа, потакла је двадесет и пет година доцније једног Француза. (Модо који је добро знао латински, да изврши врло вешту и смелу мистификацију, попунивши _ „Сатирикон“ новим одломцима, тобож нађевим у српском Београду, у кући једнога грчког трговца. Лајбниц и други убрзо открише ову превару, по галицизмима који се беху „проомакли, али они који у делу не траже аутентичност читаће ову мистификацију с очевидним задовољством, јер је Нодо, даровит књижевник, успео врло вешто н лепо да попуни „Сатирикон“. Због 1о-

= УБА 5 · Х