Наша књижевност
ђз “=
Белешке =:
га готово сви издавачи и преводио=
пи „Сатирикона“ обично уносе, на-_
равно у заградама, и допуне Нодоа.
Никола Шоп_који је- превео ово.
загребачко издање „Грималхионове гозбе“, држао се, разуме се, аутентичнога текста. Његов је превод у
нас четврти колико нам је познато:
први по реду појављивања словеначки је, од Јоже Глонара, други је српски, од Божидара Ковачевића (6
__ часопису „Реч и слика“, септембар
- 1926, се. 21—73. и 1#15—135), трећи
је хрватски, од Мартина Кузмића..
Глонар и Ковачевић почињу -Гозбу“ " сценом лоптања, Шоп много раније препирком у школи између Енколпија- и Агамемнона о томе. зашто је пропало говорништво, а Мартин Кузмић превео је цео Џетронијев роман уколико је сачуван. Кузмићев је пре-
вод и најсолиднији, с испрпним ко--
ментарима; то је педантни научношколски посао, који ће сви будући преводиоци морати консултовати кад буду радили своје преводе.
Овај последњи, Шопов превод, ра--
ђен је и књижевно и прецизно, али му недостају тумачења која су овде преко потребна да би се разумело ово деле писано пре деветнаест
столећа. Кад је већ тако коректно
извршио овај превод, право је чу-
св. за септембар, с. 45—0).
5855 —
до што га је објавио без иједнога објашњења. Како ће, на пример данашњи просечни читалац разумети да
су Трималхионове приче о коринт—
ској бронзи, Ханибалу, Касандру, Дедалу и Ниоби (стр. 60—62) Петрони= јева шала којом хоће да покаже како Трималхион, то јест римски скоро-= јевић и ослобођени робови који вла-
дају Римом, -немају никакве кулљу-
рег Или на пр. зашто нису одгонет=
"нуте загонетке на стр. 78>— Ми не
сумњамо да је Шоп кадар дати до-
"(бра тумачења; ако је био спречен
да то учини, могла. су се употреби“,
- ти. Кузмићева. Свакако је штета што
овај, иначе добар превод, нема коментара, јер се.не може рећи да је довољна белешка од: једне стране
"ипо о писцу и делу, а то је у овом
издању једина помоћ читаоцу. Узгред речено, о Џетронију и његовом делу, осем већ поменутога
"Мартина -Кузмића који се у нас нај-
више бавио њиме, писали су поред осталих, на нашем језику и Марко Цар („Рефтопјиз Јпревјег, један латински рукопис из Далмације“, Ко-_ ло 1902 ПРЕ с. 405==411 | 419 483) И Божидар Ковачевић („Петроније, судија отмености“, Реч и слика 1926,
Б До
|
__БЕНЕДИКТ_КУРИПЕШИЋ: ПУТОПИС КРОЗ БОСНУ, СРБИЈУ, ~ БУГАРСКУ И РУМЕЛИЈУ 1580
После мохачке битке 1526, када су Турци победили аустриску и мамарску војску, почели су стално проваљивати у Угарску и Хрватску и немилосрдно пљачкати та= мошње народе. Стога се краљ Фердинанд одлучио да затражи миру Цариграду од турскота султана Сулејмана П. У ту сврху саставио је посланство од 37 лица и наредио му да крене у Цариград, да затражи мир или бар дуже примирје. _-
Посланство је пошло из Љубља--
= не 22 августа 1530 г. и стигло. У Цариград 17 октобра исте године. Из Цариграда је кренуло натраг 22 децембра 1580 т. и стигло У Љу-
бљану 9 фебруара 1581 т. Иако је провело 66 дана у Царитраду, ипак .
није имало никаква успеха, јер се султан није хтео да ЈИ са Ферпива нлом.
Вође тота посланства били “су два
"племића и витеза,- Јосип Ламберг, "намесник Крањске, и Никола Ју-
ришић, наследни коморник Хрват=
"ске. У посланству је био и Бене-
дикт Курипешић као тумач латинског језика. Њему имамо да за= хвалимо што је написао овај Путопис“ Он је почео бележити
5 "сваки дан, почевшти од 22 августа.
Путовање је било организовано на коњима и пут их је водио од Љубљане преко Словеније, па преко Хрватске до северозападне границе Босне и одатле према југоистоку до Врхбдсне (данашњег Сарајева), па на исток до границе Србије и кроз Србију даље у Бу-
»у Путопис кроз Босну, Србију, Бутарску и Румелију 1530. Шревео с немачког с Ђорђе Џејановић. Издање „Свјетлост“, Сарајево, 1950.
-