Наша књижевност

~

234 па НЕ а _ - Е Књижевност

_ћево мишљење, изјавио је у содужем одговору Гојнићу: „Сад и

ја пристајем уз њега“ (Јавор, 1891, стр. 145) и у другом свом издању (Београд, 1892) стих тумачи по Гојнићу, наиме да јуна= пттво савлађује свако зло. Али се већ у трећем издању (Загреб,

1904) опет враћа на, своје трвобитно тумачење. Такво тумачење,

с незнатним изменама у шестом издању (1909), Решетар задржава

"све до 1923 године. У међувремену, међутим, Рајко Перушек,

који је са трећег иди четвртог Решетајровог издања превео 1907 _ Г. вијенац на словеначки, у тумачењу овог стиха отстушио

"је од Решетара, ма да су отетупања иначе ретка, и превео: » УваКоје 210 ртетааба ћгаргозф« и даје коментар: »Јипа5уо је јасе од

узакера зја ја хтпавије узако дгтибо 210.« УЗ овакво тумачење при“ стају још и Сима Пандуровић (Мисао, ТУ, 1922, стр. 1693 и даље) и Трифун Ђукић (Мисао, 1921, стр. 229—33). У свом одговору Пандуровићу Решетар је (у Прилозима за књ. ј. и фол., |, стр. 135 и даље) бранио своје мишљење, али је

_ допуштао и могућност супротног тумачења, те је у свом осмом

издању (1928) донео оба тумачења. Поводом тог издања и Ристо Ковијанић се (Прилози, 1923, стр. 257—8) одлучно залагао

"за тумачење Вуловић-Гојнић, да јунаштво савлађује свако зло,

те Решетар од деветог свог издања (1928) задржава. само то тума= чење. Од тада је такво тумачење и преовладало; изузимајући Отокара. Колмана, који је са познавањем и убедљиво писао о. чешким преводима Г. вијенца, сви каснији коментатори стих схватају као-да је Мићуновић хтео рећи да јунаштво савладава свако зло. _ -

Љубиша, Кирсте, Лавров, Драговић и Рештетај, који су за-

"етушаи митшљење да стих о коме је реч значи: јунаштво је нај-

веће зло, нису дали за такво тумачење скоро никакво образложење. Они су једноставно полазили од чињенице да у народу реч „ајо“, употребљена у преносном значењу, као на пример у фрази да је лав „цар животиња“ (или „ђаволски цар“, „змијски

· цар“), значи онога који се истиче изнад других, као што се лав.

истиче изнад свих животиња, па према томе да сем 605 стихом у Г. вијенцу хтело рећи да се јунаштво истиче изнајд ових · зала. Једино је Отокар Колман (5Јам ја, МТ, 394) сматрао за шотребно да своје мишљење артгументиште, јер су се гледишта по питању значења овог стиха већ била заоштришта. Први од њетгавих артумената није убедљив, јер се заснива на погрешној тремиси. Он своје схватање овог стиха образласже тиме што стих долази после оног кола које пева о поразу Иван-беговом, о тотибиј и његовог брата Урша и о томе како „пола земље Турци му узеше.“ На страну то што се у друтој половини тота истог кола говори 0. сјајној победи Иван-беговој у Каручама, где је јунаштвом „над“ владано зло“, него има једна друга чињеница коју је Колман превидео, а то је да првобитно на овом месту није било коло о Иванбеговој борби, него оно о јуначкој смрти Баја Шивљанина и његове дружине и да је размишљање В. Мићуновића о јунаштву изазвано овим колом а не оним о Иван-бегу. Други Колманов ар-