Наша књижевност

_Јунаштво је цар зла свакојега“ = - - 235

гуменат је поузданији: (ој указује да је Његош речи смрт у Лучи микрокозма (УМ, стр. 66) дао атрибут „тиранства царица“, хотећи да рече да је смрт највећа од свих тираније, да се истиче својом немилосрдношћу.

Застушниши супротног мишљења, да. јунаштво савлађује свако зло, а су и аргументисали своје тумачење. Њихова образложења обично се заснивају на шретпоставци да. Његошт у Г. вијенцу, „који је у целини једна велика гтлорификација. народне борбе за ослобођење и националног хероизма“, није никада могао рећи да је јунаштво највеће зло, како то мисли Сима Пандуровић; или да „тако није мотао мислити Вук Мићуновић, највећи јунак црногорски, онај чија је свака реч у Вијенцу глорификашија јунаштва“, како то каже Тр. ЊБукић; или најзад 'па „против Рештетаревих. тумачења ових стихова (204 и 605) говори цео Горски вијенањ који је апотеоза јунаштву, Илијада наша; сав Његош, „песник славе и јунаштва ; време У којему је песник живео; „сва народна поезија и традиције, које су у Његошу имале свога великог поклоника“, како то тврди. Ристо Ковијанић. И слично, у основити увек истим аргументима.

_Џринципијелно, таквом аргументисању нема се шта приговорити: да ли је Њетош, односно Вук Мићуновић, могао овако или онако мислити о јунаштву, најпоузданије се може установити на основу идејног смера целог спева, односно «на основу „општих гледишта Вука Мићуновића као личности у спеву. Али та аргументација, која на први поглед изгледа убедљива, па чак и необорива, има, ипак, и својих слабих места. Пре свега она шриметно пати од једног ошштијег недостатка који је уочљив код многих коментатора Г. вијенца, нарочито код оних пореклом из Црне Гаре. То је извесна нехотична, несвесна, или, ако је и свесна, онда добровамерна идеаџтизалија шозитивеих јличности, ситуација и песникових схватања у Г. вијенцу: Та идеализашија је често и наивна, па уместо да неку мисао учини светлијом, чистијом, вишом, она је сасуши и ограничи.

Талтно је то да је Г. вијенац „у целини једна: велика. | тлорифкикација народне борбе за ослобођење и националнот хероизма“, али није само то. Није, наиме, Г. вијенац уметничко остварење једне идеје, ма колико она била обужватна и узвишена; Г. вијенац шири по својој концепцији, он је уметничка слика живота. Исто толико колико је „глорифиташија. · борбе“, Г. вијенац је и оправдање борбе. У размишљањима владике Данила о историским збивањима у свету и у сликама догађаја у самој Шрној Гори датоје у Г. вијенцу историско образложење борбе, а у речима игумана Стефана њено филозоф-= ско и етичко оправдање. И само зато штто се радило о ослободи лачкој борби, само зато је цео спев и глорификација борбе. Иначе борбу као борбу, борбу која није историски и етички оправдана, борбу која није нужност, Његош не глорификује ниу Г. вијенцу ни другде. Прву половину ХЛХ века, која је била испуњена крвавим борбама, Њетош назива страшном ером у исто-