Наш народни живот

ЧУДНОВАТЕ ЉУБАВНЕ ЧИНИ

У једној се народној песми пева како је неки момак сејао грах по долу и како га је обилазио. Један пут је затекао у њему девојчицу, пољубио је, те је „пољубљена кући дошла“. Други пут је затекао удовицу, обљубио је, те је „обљубљена кући дошла“. Али трећи пут затече у њему бабетину. Њу је попљувао, те је „попљувана кући дошла“. То се баби учинило жао, па отидне у брдине и долине и набере костолома и вратолома, па их

Приставила у лончиће, Лончић крчи, момак трчи, Кано пашче преко башче. Кад је био близу двора А он бабу довикује: „Отвор врата, седмакињо, „Материна вршњакињо“.

Кад му врата отворила, Огњишту га домамила, Очима је зажмирио,

Док је бабу пољубио;

Кад то баба опазила, Жарилом га извијала,

Па му онда беседила: „Иди сада, куд ти драго! „Доста мени, што си дошо, „И љубио што с' пљувао“.

У напомени испод те песме вели Вук Караџић: „Приповиједа се, да врачаре приставе лончић с чинима к ватри, па кад он стане врети, онда онај, за кога се чини, мора одмах доћи макар гдје био:

ако је врло далеко он дође на трсци (мјесто коња) јашући“,! -

! Вук С. Караџић, Срп. нар. пјесме 1, 365.