Наш народни живот

ЧУДНОВАТЕ ЉУБАВНЕ ЧИНИ. | 189

У нашим народним песмама има још неколико примера да су особе чинима нагоњене да из да љине, „макар гдје биле“, дојуре особама које су

их желеле. У једној се песми пева како је Стојан гледао

како пролазе на воду девојке, међу којима је била

и сеја Иванова, на коју се он био ашик учинио, па се на њу бацао гуњом и јабуком. Али је она била љута, па је гуњу у траву бацила, а јабуку ногом отурила. То је Стојану врло мучно било,

Па отиде двору бијеломе,

Па узима дивит и хартију: Чани чина сеји Ивановој, Уписује у четири књиге:

Једну пише у ватру је баца: „Не гор', књиго, не гори, јазијо, „Веће памет сеје Иванове“. Другу пише у воду је баца: „Не нос', водо, књиге ни јазије, „Веће памет сеје Иванове“. Трећу пише у вјетар је баца: „Не нос“, вјетре, књиге ни јазије, Веће памет сеје Иванове“.

А четврту под узглавље мене: „Не лез, књиго, не лези, јазијо, „Са мном легла сеја Иванова“. Мало време за тим постојало, Стаде звека алке на вратима, Ал' ето ти сеје Иванове: „Отвор врата, ако Бога знадеш! „Отвор врата, ватра ме сапали. Стојан ћути, ништа не бесједи. Опет виче сеја Иванова:

„Отвор врата, вода ме однесе; „Отвор врата, ако Бога знадеш! „Однесе ме вјетар у облаке“. Тада скочи постидан Стојане, Отвори јој шимширова врата, Па је узе за бијелу руку, Одведе је у бијеле дворе.!

У другој се песми пева како је царица родила кћер, којој је надела „дивно име Материно злато“. Кад је кћи одрасла, загледа се у њу челебија Имбро

1 Вук С. Караџић, С. н. пјесме 1, 484—486.