Наш народни живот
190 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.
и посла матер да је од царице испроси. Царица запита кћер хоће ли поћи за Имбра, али она ни да чује, јер је Имбро рода хорјатскога и јер га је родила хорјатка. Кад Имбро сазна за одговор, рече матери:
„А не бој се, моја стара мајко, „Да би мене не родила мајка, „Већ кобила која ата мога „Ако јој се осветити нећу „Прије саба и зоре бијеле,“
У вече пошто су сви полегали Имбро узе дивит и хартије
Те написа лист књиге бијеле, Вијару је меће од планине, Књигу меће а вијара куми: „Не носи ми писмо и хартију, „Него памет Материна злата, „Да ми дође у бијелу кулу „Прије саба и зоре бијеле, „Сама гола у кошуљи танкој, „Сама боса у пачмаге жуте, „Гологлава у марами малој,“
Другу је књигу написао и метнуо у воду студену, па је заклињао да не носи „писмо ни хартију него памет Материна злата, да му дође у бијелу кулу.“ Трећу је књигу написао и метнуо у „ватру живу“ заклињући је да је не изгори
У томе га санак преварио. Ал' су тешко рти навалили Бије неко алком на вратима:
„Отвор' врата, челебијо Имбро! „Отвор врата, остала ти пуста!“
То је било Материно злато. Имбро је прима, огрће зеленим ћурком и уводи у дворе!.
У трећој се песми пева како је туговала Алилагиница што јој ага ваздан у механи пије, а по сву ноћ је туче и нагони да роди.
„А како ћу жалосна родити> „Руво носим као и невеста, „Јоште одим као и девојка.“
1 Падет 486—499.