Наш народни живот

24 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

свог наследног старешину, који у договору са народном скупштином представља највишу власт. У најстарије време по свој прилици ни кнежине у Србији нису биле ништи друго до племена: Но докле су у планинским, одстрањеним, слабим комуникацијама испресецаним и тешко приступачним областима западних наших крајева племена очувала врло много своје првобитности, дотле су у равнијим неодстрањеним, лако приступачним и подложним утицајима крајевима Србије изгубила своју првобитност. Стварањем нашег државног живота у средњем веку централна се државна управа мало осећала у планинским нашим крајевима на западу, те је племенска организација у њима мало била и оштећена, док се у равнијим крајевима Србије осећала у пуној мери, те је морала да попусти. Народне старешине у племенима морали су отпасти и бити замењени државним управним органима. Народне скупштине које су са народним старешинама на челу руковале судбином племена биле су укинуте и забрањене. Одредба 69 члана Душанова Законика да се себри (слободни грађани) не могу скупљати у 360рове могла је значити само забрану племенских и браственичких скупштина.“

1 Интересантно је да су неке кнежине носиле имена старих жупа: Лепеница, Морава (као кнежине — Вук С. Караџић, Даница за 1827 стр. 55 и 56, као жупе — Е. Ми Козјећ, Мопитеп!а Зегрјса 13) и што се неке кнежине називају и жупама: Жупа (Нахија Крушевачка, Вук С. Караџић, Даница за 1827, 56) а Никшићска Жупа (као кнежина у Вука на истом месту).

» Цитав 69 члан Душанова Законика гласи: Себерова збора да нест. Кшо ли се обрете саборник, да му се уши урежу ш да се-осмуде подвочја (Збора себара да нема. Ко би се нашао да их купи на збор (или да долази на збор) да му се олсеку уши и да му се опали испод очију). Ст. Новаковић тумачио је 69 члан Душанова Законика сасвим лругојаче но што ја мислим да значи. Он је на име мислио „да је (у старој српској држави) - и од тако званог трећег реда било или прохтева или покушаја да се за се користи договором и да помишља на повластице саборске“ и да је „против те новине законодавство Душанове устало начином који се види у наведеном члану. По моме тумачењу забрану збора себара није значила забрану „новине“, већ забрану нечега што је у народу веп постојало и што је дошло у опреку са централном државном управом.