Наш народни живот

КНЕЖИНЕ У СРБИЈИ. 95.

После турских освајања оштећена народна оргавизација почела се на земљишту Србије освежавати. Кад је баш настало то освежавање не може се рећи. Можда га је било и одмах после државне пропасти и одласка државних старешина из покорене земље. Остављен сам себи, народ је можда још тада почео формирати своје старе друштвене организације, које су живеле у његовој традицији и успоменама. Још су бољи услови за стварање народне организације настали онда, кад је у Србију, чије је становништво, бежањем испред Турака на север, било проређено, надошло ново из западних планинских крајева, где је племенска организација, благодарећи географском и одстрањеном положају, боље очувана. Тада су по обрасцу племена у Србији створене кнежине, у којима је заведен онакав исти ред, какав је у племену. Кнежине у многим детаљима нису што и права племена, али су уређене као племена. У њима нема, као у племену, ни успомене на заједничког претка, у њима је мало или нимало породица крвљу везаних, у њима нема ни заједничке славе; али је у њима исти живот, исти однос и иста организација као и у племену. Дошљаци долазећи у Србију нису знали за другојачу друштвену организацију до племенску, па су њу

1 Интересантан потсећај на заједничку племенску жртву очувао се све до 1847 године, а можда и после тога, у старим кнежинама Јадру и Рађевини: „На Велики Четвртак у сваком селу Среза Јадранског и Рађевског скупе се сељани и сваки учини прилог на манастир, који у новцу, а који у воску, пак ове прилоге саставивши, одаберу се кметови са још по неколико људи, те с њима на скуп у уречено место, — Срез Јадрански У село Клубце — дођу. Ту прилоге из свију села истог среза са: ставе, и од свега тако сакупљеног воска салију једну свећу, до пвадесет ока тешку, пак онда сви скупа, свечано обучени и торжествено у ред се поставивши, иду са том свећом к манастиру у коме кад се на по сата приближе, онда манастирска звона огласе, а они опет из пушака пуцају, те такок манастиру приспевши уђу у цркву и донесену своју свећу на свећњак, пред олтаром метну: Јадранци на десној, а Рађевци на левој (страни), а новце манастиру приложе, и те свеће орачке зову“ (Новине Читалишта Београдског за 1847, стр. 100).