Наш народни живот

28 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

4. У слободним крајевима Црне Гореи у планинским крајевима западних српских земаља, где «се турска власт мање осећала, војводе су били пуни представнили свога племена. Они су склапали везе с околним племенима, водили преговоре с турским везирима и пашама, с Млечићима и Русима, предводили своја племена у рату и слично. У Србији где се турска власт потпуно осећала, права кнезова била су знатно редуцирана. Па ипак су иони били представници и израз своје кнежине. Они су били народни пуномоћници пред турском управом, са којом народ није имао додира, сем кад би ко учинио велику кривицу. Турци су преко њих општили са народом и обратно. „Што је год везир хтео од народа да иште или народу да јави, или је народ имао што од везира да иште, то је све бивало преко овијех кнезова“. Кнезови су били одговорни и за народну порезу. Паша је само ударао порезу на сваку нахију, а кнезови су међу собом разрезивали колику ће која кнежина платити, па је сваки у својој кнежини, у договору са сеоским кнезовима, разрезивао порезу на села. Покупљену порезу кнезови су предавали пашама.“ Кнез је „кашто и судио људима, али их није могао натјерати да пристану на његов суд“, већ су имали права ићи и турском суду. Преко реченога њихова власт није могла ићи.

5. Као год што су племена имала својих скубиппина, исто су их тако имале и кнежине. У Србији пре устанка, вели Прота Матија, скупштине нису биле ништа „ново, то је може бити јоште од Косова остало, а може бити да су бивале скупштине јоште и за време наших царева“. МИ као год што се у Кучима племенска скупштина држала „увек на висоравни Рогама, између горњега Медуна и Косора,“

1 Ј. Ердељановић, Насеља ТУ, 214.

# Вук С. Караџић, Српски Рјечник под хнез; Прота Матија Мемоари, 30—88.

8 Прота Матија, Мемоари 38.

= Ј. Ердељановаћ, Насеља ТУ, 215; Марко Миљанов, Племе Жучи, 88, 47, 50, 105, 198, 226. -