Наш народни живот

КНЕЖИНЕ У СРБИЈИ. 29

а у Пиперима увек на Бјелоглаву,: исто су тако и у Србији кнежинске скупштине имале своје стално место, „под ведрим небом“: кнез тамнавски Алекса Ненадовић увек је сазивао скупштину „на Рељином Пољу на кршоглавском атару“, на коме се „свагда брала за Турака скупштина од непознатих времена, а и за Немаца...“; кнез колубарски Никола Грбовић сазивао је скупштину на ЈЉубенину Пољу, а кнез подрински Млија Бирчанин на Панурама. — На племенске су скупштине долазили сви војници из племена, на кнежинске сви кметови то јест знатнији сељаци, из свих села у кнежини. Док су племенске скупштине решавале чак и оратуио спољним односима племена, дотле су се кнежинске скупштине, будући под директним погледима Турака, морале ограничити само „на различите договоре“, као што су: разрезивање порезе, слање депутација ради жалбе на незгоде, помагање и оправљање цркава и манастира и слично.“

6. Најзад, слагање појма племена и кнежине било је толико велико да Вук Караџић, коме се не може одрећи познавање прилика у српскоме народу онога времена, како сам каже, није знао „праву разлику између племена и кнежине,“ па је кнежи ге изван Србије идентификовао са племенима.“ Сем тога он у своме „Српском Рјечнику“, код речи кнежина упућује на племе, а ту вели да „у Цркој Гори племе значи што је у Србији од прије значила кнежина“.

Док су нахијама, као што смо рекли, била средишта у градовима, или нахијским варошима, дотле су кнежинама средишта била у селима, или још боље у кућама кнежинских кнезова. Док су

1 Ј. Ердељановић, Српски Етнографски Зборник ХУШ. 283.

2 Прота Матија, Мемоари, 40. 41, 106.

8 Вук С. Караџић, Српски Рјечник, под к«меш,; Прота Матија, Мемоари, 41.

= Даница за 1827,56 — „Маине су као мала књежина пли племе под Ловћеном, између манастира Стањевића и Будве“ (Вук С. Караџић, Примјери српско-словенскога језика, стр. 29).