Наш народни живот

30 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

муселими, старешине нахија, били државни органи, чиновници, чија је власт потицала од паше, који их је могао сменити и отпустити, дотле су кнезови били наследни, народом овлашћени, његови представници и заступници. Док су муселими могли бити и стравци из бела света, дотле су кнезови били сељаци одатле из своје кнежине.

Сви су кнезови „били сељаци, и у домацем жевоту слабо су се разликовали од осталијех сељака. .. само су Карапанџићи (у Крајини Неготинској) сједили у вароши и били прави варошани.“' Кнежевска се власт простирала само над селима њихове кнежине. Над варошима и паланкама у њима, које су биле нешто сасвим засебно и у којима је била турска управа, они нису имали никакве власти. Али као што кнезови нису имали власти над варотима, тако ни Турци нису имали над селима; све што су имали са њима, они су, као што је већ речено, вршили преко кнезова. Шта више беспослени Турци нису се смели ни бавити по селима. Једини односи између вароши и села били су муселими из нахијских средишта који су били нека врста надзорне власти над кнезовима у кчежинама својих нахија; издавгли им наредбе које су долазиле од паша и контролисали им рад у погледу одржања реда, гоњења хајдука, извршивања кулука, предав: ња порезе паши на време и сличнога. У свему осталоме кнежине и кнежинска управа биле су аутономне.

Оваква је аутономна управа били нарочито добро чувана у оним крајевима у којима није било великих потреса због ратова и проласка турске војске. Она је ту била срасла с народом и чувала се као драгоцена традиција. Њу је српски народ свуда желео да има и кад би се пореметила да је васпостави. Кад је после Кочине Крајине, због ратом поремећених односа, ваљало васпоставити ред, народ је послао цару „писаније за све уредбе како не би се мешали Турци у царске послове, кромје паша и

"Вук С. Караџић, Српски Рјечник, код ннез.