Наш народни живот

КНЕЖИНЕ У СРБИЈИ. 31

кнезова“.! Докле год је у Србији добро одржавана аутономна кнежинска управа, дотле, је у народу био мир. Сваки норемећај био је нешто ненормално, сматран је као злоупетреба и изазивао је незадовољство и буне. Оно идеално време у Србији под Мустај- пашом, које је остало у тако лепој успомени, не представља ништа друго до враћање у земљу једне управе, на какву је народ од старине био навикао и коју је сматрао као нормалну, а која је била одавно поремећена и која је као таква на више и учинила да су кнезови и народ пристали уз Аустрију у рату противу Турске (1788-1791). Суштина пак управе Мустај-пашине била је у томе што је „све што се раје тицало савршено предао народним кнезовима у руке и у управљање. Мешћеме, то јест судови турски, у којима су кадије председавале, па и сам паша, били су тек једна овлашна контрола вад управљањем кнезовским, и то само по части финансијској“, и што „ништа у народу није прелузимао чинити док се најпре са кнезовима народним договорио и њих у предмету саслушао није“.> Кнезови, пак, са своје стране трудили су се да испуне народне обавезе према Гурцима и да одрже ред у кнежинама. Они су настојавали да се пореза на време покупи, да се изврше кулуци, да не буде хајдука и слично. Аутономну управу кнежина Турци су врло рано повластили, кнезови су били царски бератлије, и сви разумни и честити паше трудили су се да се таква управа очува од сваког страног или унутрашњег потреса и нереда.) Жалбе против злоупотреба одмах су ислеђиване и кад код је народ био у праву излазили су му на сусрет. Само тамнавски кнез Алекса Ненадовић је за дванаест година променио осамнаест злих муселима и неправедних

: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи бр. 3653.

з Л. Арсенијевић-Баталака, Историја српског устанка 1, 16; Вук С. Караџић, Даница за 1828, стр. 139.

8 Ст. Новаковић, Турско Царство пред српски устанак, «стр. 200—201.