Наш народни живот

НАШИ НАРОДНИ ОБИЧАЈИ. 5

Тамо где је сточарство искључиво занимање тога обичаја нема. У крајевима угодним за сточарство и у којима због тога има много стоке развио се обичај заједничког сточарења. У крајевима, у којима нема услова за сточарство, таквог обичаја нема, већ „сваки сем чува оно неколико неопходних брава. Другојачи су обичаји у народа који живе у непрестаном рату са суседима, а другојачи код оних који немају потребе за ратовање. Другојачи су обичаји код ловаца, другојачи код занатлија; другојачи код „многобожаца, другојачи код хришћана; другојачи код сасвим примитивних племена, другојачи код народа измаклих у култури. И тако даље.

Кад се које људско друштво са свим прилагоди својим обичајима, оно их се упорно држи, и не напушта их без велике невоље. „Боље је да село пропадне, него у селу обичај“ и „Боље је земљу продати, него јој обичај изгубити“, кажу у том погледу врло згодно наше народне пословице. Обичаји се држе чак и онда кад престану разлози за њихов опстанак, па чак и онда кад им се заборави првобитни значај и смисао. Ко зна данас тачно да каже шта значе обичаји о Бадњем-дану и Божићу, па ипак их сви олржавамо. У оваквим случајевима обичаји добивају известан тајанствени карактер, постају као нешто свето, и одржавају се као део религије. У много случајева они нису ни то, већ се одржавају просто с тога што тако ваља („ваља се“) или што обратно не ваља да буде („не ваља се“).

Због тога што се упорно држе, многи су данашњи обичаји врло стари. Они истина нису више оно исто што су били у далекој старини, али, кад се добро проуче, на њима се могу уочити погледи и схватања врло давнашњих генерација. Обичај бацања људских фигура у воду за време суше или за време богомоље за плодност земље, кога и данас има у неким крајевима нашега народа, није ништа друго до наставак и остатак од обичаја кад су људи бацањем у воду принашани на жртву.