Недеља

"41

БРОЈ 1.

1

Н Е Д Е .1) А

0, руже, што вас дах вечерњи крепи, II живот вам враћа на свршетку дана, И ја сам занет овим светим часом, Дар и мени носи ноћда богодана: Вију се снови око моје душе, И светлим зраком трепере и сјају, А душа их ведра са осмехом прима Сретна у њином сдатком загрљају! Сокољанин.

№

ИЗ ВЕОГРАДСКОГ ЛШВОТА од Ст. Аничи-ћа

Није ништа горс него бити мдад, ночетник адвокат и немати много кдијената, а имати, међутим, за пријатељицу депу, кокотну гдумиду с малом пдатом,ади са тодико већим прохтевима и нотребама. Те је среће био и наш г. Милета Јагодић. Имао је он свега два клијента, од којих је имао неке здехуде зараде, а све остаде бранио је беспдатно, да би правио себи рскдаму и сгварао боља и већа нознанства. И рекдама је номогла: добијао је свакога дана но кога кдијента — који не може да идати адвокатску награду. Осчч тога, као хуман човек, који заступа стотине људи бесплатно, заинторесовао је све млађе гдумице и —-г *ве певачице, јер су оне но томе цениде, да је он свакако човек веома племенита срца и душе, па су раде биде дј , се познаду и спријатеље са њим.

Н л е гу| а н с о и редседнпк <1>рандз г ског ми 11истарстпа. Г. Милети био је, дакле, утрвен пут за лознанства у „уметничким круговима" "и код'„Такова", и код .Кодарца" и на „Булевару". Био је ретке среће. Једновремено га је обожавадо но читаво туце „уметница" из три београдска орфеума. То је „обожавање" донело сп собом ту пријатност, да је г. Милета већ прве године своје „разгранато адвокатске нраксе" морао да прода једну од нет кућа, које .је наследио од свога оца, нознатог Ћире Стипсе. Своје „усиехе" међу уметницама приписивао је г. Мидета својој мдадости и леиоти. Сматрао је да је то сасвим нриродпо, што тодике депе „уметнице" облећу око

њега и што га на све могуће начине стављај) не би дн се машио руком за Евину Јабуку! Једнога даца увиде г. Мелета да се са њ нека промена. Обична нојава у сличним сдучајев, да га интересује и једна друга осим депе Зс невачице код „Такова" и велике номодарке, а јоћ намигуше. Г. Милета — што да тајимо — заљубио се И таљубав га је скупо стала. Она се одазвала р1,

*

\Т-Т -

V

Столипин председник руског министарсхва. на његову кесу, а за тим и на његове парнице. Све је више паратрошио, а све мање парница добијао. Оставише га и они, које је бесплатно заступао. Само га г-ца Зорка није остављада, као год што опет њу нису остављале њене ћуди и њени иробирачки прохтеви. То је, пак, имало за посдедицу, да је г. Мидета иорао да прода и другу кућу, ону ко^ „Три кључа". — Чујеш, драгане, рећиће једно вече г-ца Зора; хоћу да поручим код Мандловице једну лепумасио: 1, бр« ■ ката. Би ли ми ти пдатио бар „за руке„г Разуме се, да је г. Милета у место одговора климну само гдавом и пољубио руку „примадонину„. Г-ца Зорка је бида практичан ум. Знада је, да љуба. није вечна и да ни очевина г. Мидетина неће трајати дг века; доћиће свему крај: и њезиној „племенитој и посеМ бичној накдоности" према г. Мндети и његовој скромна имовини. За то је на г. Милетин рачун норучила код Мандловице хаљину од свиденог броката, а у модном садону г-ђе Стајићке хаљину од друге неке свиде. Добар је Милета, пдатиће и једно и друго. * Манддовица је стара и искусна кроја™ица. Има квизитан укус и одличан крој. Што изради, стоји кад \ и** ливено. За сваког уме да ради, само не за г-цу Зорку.-од' увск уме да нађе неку ману и њеном изврсном раду. Хаљина би готова и дивно сашивена. Међутим г-ца Зорка није била задовољна. Иет нут. је враћада хаљину и толико пута је налазила све новиј\ и новије мане. Те одскачу „Фалте" на „лајбу", те коље је испод мишке, те нису чипке праве бриселске, те ово, те оно. — Драгане мој, жаљаше се г-ца Зорка г. Мидети; свиснућу од муке. Она Манддовица нокварида ми је хаљину. Нећу да је- примим. Иоручићу код Стајићке другу — Добро, дико, чини како хоћеш, само се не љути и не труј својс драгоцано здравље.