Недеља

Страна 20.

Врој 14.

за тим Добрице Милутиновића, Бране и г-ђе Бранине. „Отаџбина" је играла са извесним одушевљењем, које не сме да буде својствено глумцима, „Не плачи Босно" ма колико они били одушевљени за оне прилике, те је комад чинио утисак само местимице, т. ј. при снажним изразима писца, те је сам комад, или су само неке мисли пропраћене аплаузима. Но између овог концерта и другог концерта био је велики размак. За други концерт на опште запрепашћење, ови млади људи заказали су Копеовог Кремонског свирача. Надајући се да неће моћи тумачити правилно улоге, према првом концерту, отишао сам са прилично резерве. Филипа игра г. Веснић, Сандра г. Стевановић, Ферари-а г. Петровић, Ђалину г-ца Милојевићева. Један хаос био ми је у глави. Тихи, сентиментални, пун поезије, занесени, болесни свирач Филипо-Грбоња, није лепо тумачен ни у Народ. Позоришту. Често се наши глумци у овој улози показују тако недоследни, да је немогуће гледати их. Од скромнога, тихог уметника Филипа, повученог због бојажљивостиусе, праве некогаГрбоњу, племића, што се прси, и скандалозно театрално декламује. Али — г. Веснић ме је изненадио. Он показује, да уме да мисли, и да своје мишљење приказује рељефно. Његов први плашљиви улазак поздрављен је кратким, срдачним аплаузом. Кроз целу улогу био је доследан, са незнатним изузецима, који се не примећују. Врхунац је његове игре био у три момента. Кад убијено, са пуно родитељске туге вели виолини: „Јер у црни завој полажућ те сада „Само срце плаче, и чини ми с' јадном, „Да умрло чедо дајем гробу хладном..." Тако исто једна ранија сцена од ове: „Виолино драга, презрење ти моје, „Прсни... на комаде ко и душа што је..." са оном сценом „Бежи јадни, грбо, презиру те људи..." То су две сцене по лепоти равне! Најбоља је последња сцена где тихо, сентиментално, али са много и много мање декла-

мације но у Народном Позоришшу, Веснић изговара: „Дајем га Ђанини „С молбом да га преда још пре прве зиме, „Мом пријану Сандру кадсе венчасњиме..."

„А када се радња опет у ток врати, „И када за столом крај Ђанине своје „Заседнеш за посо, ево молбе моје. „—• Ако каква жица, ко што бива с њима „Прсне тужним гласом подтвојим прстима, „Сетите се, да је тако срце једно, „При растанку с вама распрсло се бедно..." Г. Веснић је био по заслузи изазван. Но он, колико се могу сећати, није био добар у сцени кад прича о своме делу Ђанини. Слободнији је но што треба, ма да се трудио да се снебива. Г. Стевановић је научио улогу, али приказ не вреди спомена. Да ли студент сме бити онако аљкав у оделу, у масци, у изразу, акценту, и т. д.?! Г. Петровић је био добар отац. Не налицкани, као што је обичај код наших глумаца, г. Петровић је дао успешно старога свирача и мајстора Ферари-а, дајући му пријатан нзраз оца, који хоће на силу своју кћер да уда, да би усрећио себе, њу, и само га сиротог свирача. Но маска је могла бити боља. Г-ца Милојевићева, онда чланица Народног Позоришта, била је прилично плашљива. Лако губи присуство духа. Знала је улогу и колико је она могла, играла је. Затим се опет у прилично дугом размаку играо понова Кремонски Свирач. Насловну улогу игра г. Бековић. Г. Бековић је хтео да игра, али се приметило да не зна улогу, и да кроји стихове на своју руку. У колико је приказ изгубио у Филипу, добио је у Сандру, кога је играо лепо, пажљиво г. Веснић. Г. Петровић је играо Ферари-а још боље, а г-ца Милојевићева Ђанину боље и слободније, те је утисак целокупног комада био бољи но први пут, јер су глумци били у већој сагласности. Колико чини хармонија у игри, то се овог пута показало. Први пут је г. Стевановић

Снимак г. И. Леви, трг. (у ^Тачви) еа еео|ом децом на улиди.