Недеља

Страна 12

Број 15.

дају као шумски летњиковци, у којима париски богаташи проводе лето. На раскрсници ова два пута, око девет часова у вече зауставио је Проспер кола, у која је сео на пале-ројалском тргу заједно са Вердиреом. Кочијаш је примио својих сто динара. Коњи му се истина заморишс, али Проспер и Вердире могли су у вечерњем сутону приметити пред собом на неколико стотина корака једна кола с фењером. Вердире је први сишао с кола и пружио банку кочијашу.

КУ*> који је доепео до еевериога пола, у еекомоеком оделу од медвеђе коже.

— Ево ти што сам ти обећао. Иди у село и стани пред првом крчмом на десној страни улице. Ако после једног сата не бисмо дошли, слободан си и можеш се вратити у Париз. Кочијаш је изјављивао своју благодарност, али ни Проспер ни Хердере нису обраћали пажњу на то. Готово су трчали. Време је постало још горе, но што је било при поласку њиховом. Киша је падала, ветар је дувао и тресао суво грање шумског дрвећа. Био је такав мрак, да човек није мо-

гао видети ништа пред собом осим фењера, који су горели у даљини пред станицом. Вердире и Проспер могли су од прилике пет минута јурити кад Проспер нагло стаде. — Ту смо, рече, овде је Ралеов стан. Пред гвозденом капијом усамљене куће стајала су она кола, која су Проспер и Вердире још из далека видели. Кочијаш се завио у свој огртач па је спавао и ако је пљуштала киша и дувао хладан ветар. Вердире се приближио колима и повукао кочијаша за пеш од огртача. — Хеј, пријатељу! Кочијаш се трже машинално, па дохвати узде и рече: — Ево ме, грађанине, можемо поћи. Али кад је кочијаш спрам фењера спазио да су то два страна човека, помислио је да хоће да му отму паре, а можда, и сам живот да му узму, па поче плакати: — Погођен сам већ, рече, машући својим бичем. — То знам, глупаче! рече Вардире, хтео сам само да дознам за нешто од тебе, за шта ћу ти платити пет динара. Јеси ли довезао овамо једну средовеч-. ну жену? Ово питање и обећаних пет динара у место да су га охрабрила, још су га више престравили. — Рекох вам већ да одлазите, рече, ја ћу иначе звати у помоћ. Вердире се трже. — Удалимо се, шану Просперу на уво, ово живинче још ће најпосле и учинити оно чиме прети, а онда збогом сви паши планови. Морам потражити други улазак. За тим су обојица ишли покрај зида, којим је ограђена башта, тражећи згодно место, где би могли прескочити зид. Али у тако густој помрчини није се могло лако наћи згодно место, а после и зид је био сувише висок, на неким местима виши од 12 сгопа. Срећом господин Вердер је веома окретан и хитар. Нашао је најзгодније место, па је за тим коракнуо неколико корака назад, затрчао се и једним великим скоком до-