Недеља

Страна 14.

Број 15.

— Красно. Сад да видимо прво одељбње: шта има у приземном спрату? — Кујна, соба млађих, трпезарија и соба за билијар. — А на првом спрату? — Две одаје које су раздвојене покретним зидом, и једна соба за рад. — А где су млађи? — У ово доба обично нису код куће. Један сељак из Весинета обично послужује са својом женом; из јутра долази а у вече, после вечере одлази опет у село. Вердире је задовољан трљао руке. — Онда је све прекрасно. Сам ђаво ако би нам сметао, не бисмо могли прислушкивати и чути разговор између Рода и ове особе, која је у ово доба дошла из Париза. Хајдемо те. Проспер махну главом као да не ће. — Шта мислите, господине? — Ах, одговори дебели са подругљивим нагласком, па шта сте мислили што смо дошли чак овамо? Зар мислите само за то да се прођемо? — Могу нас видети. — П 1 онда? Ако осетите ма најмањи шушањ, ви ћете одмах изаћи на среду и показати се као човек, који је дошао у посету код свога пријатеља, па је нашао сва врата отворена. Међу тим на несрећу њихову врата су била затворена и то снажна растова врата, те је Вердире узалуд покушавао да их отвори. — Колика је то несмотреност да не понесем алат! Била би права играчка отворити их, само да имам што, ако ништа друго оно бар један гвозден клин или парченце жице. Увидео је да је се узалуд мучио, па се окануо врата и дошао од прозора до прозора да их прегледа да ли би се који могао отворити. Али и ту се није користио, јер су сви прозори били затворени, и на њима спуштене завесе. Вердире поче очајавати. Обишао је неколико пута око куће, као лисица око кокошарника, тражећи ма какав улазак. Тумарајући тако најпосле стаде на место, одакле је најзгоднаје могао посматрати осветљен прозор. — Бар да ми је видети! рече љутит. Кад помислим да је овде кључ целе тајне

и да ме од њега раставља висина једног спрата, од тридесет—четрдесет стопа. Проспер није дотле видео свога друга де се тако понаша. Изгледало му је као да је Вердире овде у башти као код своје куће. По башти је ходао без икаквог презања и зебње, управ тако као да је већ одавна навикао на тако што, па према томе и овај садашњи свој положај сматра за са свим природан. О отварању туђе куће с лажним кључем говорио је као о каквој обичној ствари, као да је реч о отварању бурмутице. На непогодно време, ветар и кишу, која је непрестано пљуштала, није обраћао ни пажње. Газио је по блату баш као по патосу каквог салона. Понова се приближио кући па је мерио оком. Изгледало је као да се занима том лудом мишљу, да се уз глатко платно дуварско испне на горњи спрат. — Хоћу да видим што сам наумио, и морам видети, Просперу сену једна мисао у глави: — Па овде има и мердевина! рече отегнуто. — И зар вам то тек сада пада на ум!... А где су? - У дну баште, наслоњене на кућу. Отрчаше тамо и после дужег тражења нађоше мердевине наслоњене на зид комшинске куће. Зграбише их и донеше до куће. Кад су исправили мердевине увидели су да се ни са њима не могу користити, јер су оне пет шест стопа краће но што је висина прозора на горњем спрату. — То нам није пошло за руком, рече Проспер малодушно. — Али мора поћи ! одговори Вердире радосно. За тим се одмаче два корака од куће, диже мердевине на рамена и наслони их на зид. Сметња би савладана. — Сад се успните горе, рече своме другу. Просперов положај био је веома чудноват, па ипак није се за то ни мало устезао. Одушевљен тиме што је савладана једна огромна сметња, добио је ванредну снагу и окретност. Успужао се и стигао до прозора. Али тек што је издигао главу више