Недеља

Број 15.

Страна 15

перваза прозорског тако је болно узвикнуо, да се и сам Вердире тргао, па се за тим брзо засуљао, или боље рећи пао на каљаву земљу, вичући: — Несрећница! несрећница! Вердире ванредном вештином и снагом остави мердевине из руку па притрча Просперу, мислећи да се овај тешко повредио. — Шта вам је ? запита; шта сте видели? Али Проспер је био већ на ногама. — Видео сам, одговори Проспер потмулим гласом сухопарно, да је Мадлена у соби на само са Раулом. Вердире се збунио. Њега, готово непогрешног рачунџију, обмануше ево његови логични закључци. То је знао поуздано, да је женско код Раула, али да је Мадлена, томе се није надао у толико пре, што је према садржини писма Жипсијеве знао да је Фовелова. — Да се нисте преварили? запита Вердире. — Нисам. То би било немогућно да се упознам у какву другу женску у место Мадлене. О, боже, чусте ли је јуче како ме уверава, а данас ево доказа о њеној срамној издаји и неверству? „Воли вас, рекосте ми, воли вас". Вердире не рече ништа. Погрешка његова довела га је у забуну, али већ је почео оштрином свога разума схватати положај и разумевати стицај догађаја. — То је, дакле, тајна, коју је Нина открила, рече Проспер. Племенита и чедна Мадлена, у коју сам веровао као у своју рођену мајку, љубазница је овога варалице, у кога је и само име крађено. И ја лудак као честит човек, друговао сам са овим нитковом! Њему сам поверавао своје тајне и своје наде.... а она је његова љубазница!... Нема сумње да сам ја морао бити предмет њихове забаве на њиним састанцима, смејали су се мојој будаластој љубави и глупој поверљивости! Стаде, од силног узбуђења заморио се. Пеништено самољубље изазива у совеку најмучније осечаје. Кад се Проспер уверио, да су га на најсрамнији насин издали, пао је у ванприродну јарост. — Доста је понижавања, рече загушљивим гласом, не ћу да ми се каже да

сам покорно погнуо главу пред најтежим увредама. То рекав хтеде јурнути на кућна врата, да га Вердирд не задржа. — Шта ћете? — Да се осветим. Разбићу врата, јар сад немам више ни потребе ни разлога да се бојим лавме и скандала или да страхујем да ћу што изгубити. Не ћу више да се прикрадам у куку као лопов, већ хоћу да уђем у њу као господар, као смртно увређен човек, који тражи рачуна због тешких увреда. — То нећете урадити, Проспере. — Ко ће ме спречити у томе? — Ја. — Ви?... Томе се не надајте. Јурнућу међу њих, раставићу их, поклаћу их па 1»у после и сам умрети, то је све што желим и што ћу урадити. — И Проспер би одиста урадио то, што је рекао, да га није уздржала гвоздена рука Вердиретова... Неколико секунада трајала је борба између њих, док га В^рдире није савладао. — Ако направите ларму, рече му, све је пропало. — Ја се ничему више и не надам. — Раул ће чуси па ће умаћи из наших руку, а ви ћете за навек остати осрамоћени. — Шта се мене то тиче! — Али се тиче мене несрећни човече! јер сам се заклео да ћу доказави вашу невиност- Лако је наћи љубазницу, али је тешко повратити изгубљену част. Права страст не зна за догађаје око себе. Еердире и Проспер под ведрим небом, под пљуском кише, до коже искисли, стојећи у блату препирали су се. — Хоћу да се осветим! понављао је Проспер као суманути своју фикс идеју, хоћу да се осветим. — Не мврим најпосле осветити се, викну Вердире, који је већ плануо био од љутине, али се осветите као човек а не као дериште. Господине! — Тако је, као дериште. Шта ћете радити ако вас пустим да уђете у кућу. Имате ли оружја? Немате. Према томе, јурнућете на Раула и хтваћете се са њим. А ко ће бити јачи од вас двојице?