Недеља

Страна 6.

Број 15.

Ержи је скромно махала главом. — Не, ни за цео свет. Дотична, због које се то догодило, срећна је, да нико на њу не сумња. Њојзи није ни на крај памети да се с таквим стварима хвали, као друге... Марчине очи у тај мах тако засветлише, као у дивље мачке: — То ми се допада! Ержи је уобразила, да је због ње умро Матко. — Ја то не уображавам, већ знам позитивно... — Мени је писао последњу анзис-карту! — Самном је играо прекјуче други кадрил! — Ја сам га отерала, кад ми је изјавио љубав. — Ја сам га ћушила, кад ме је пољубио! — Тебе пољубио? Та, — стрина можеш да му будеш! — Бадава се секираш, слатка, већ дела Пешта зна, да је због мене постао убица. — Молим те,читај новине, тако сам описана, да ме свако може познати... Матко је мој самоубица, а не твој! Катинка прекрстила руке, весело је дувала дим и са слатким уживањем посматрала је те две скромне, фине, пријатељице. Беше то диван призор: две бајне, младе девојке, које се свађају за једног самртника, свако хоће. да га је она убила. Катинка је једно време са уживањем слушала па онда наједаред рече, своим звонким, јасним гласом, који беше оштар као мач. •— Ал душице моје, ја мислим, да бадава мучите једна другу. Ја мислим да ни једна од вас није узрок Матковој смрти и тако обе можете бити умирене. Ержи и Марча ућуташе. Сад су на Катинку биле бесне. Очи су им говориле: — Безобразници! С тим хоће да каже: да неће ником причати, да се Матко због мене убио... ... Сирома Матко је у то време лежао у сандуку, код отвореног гроба и да је чуо препирку о његовој смрти заиста би се зачудио. Кад се сирома, пуобудио на оном свету, зацело ни сам није знао, зашто је учинио то, што је учинио. Пијан беше у једном друштву у орфеуму и кад је већ испио четврту флашу шампањера, дође му наједаред мисао у главу, да његов живот не вреди ништа, да је оп само на терет земљи и да би најбоље било да га нема. — Дајте ми један револвер — рече пријатељима. Неко му утрапи у руке револвер. Матко га упре у чело. Остали се смејали. — Пази, опалиће! — рече неко. Митко се трже, револвер опали и идућем тренутку га већ више не беше, тако га не беше више, као једног црва, којег случајно човек згази. И у последњем моменту исто тако није мислио ии на шта, као и онај згажен црв. А сад беше већ на гробљу и слушао је, шта је један пријатељ, говорио. И тај беше при-

сутан Митковом убиству, ал од то доба се пстрезнио и врло поплашен беше. — Јадни пријатељу — рече — зашто си то учинио ? Зашто си скратио млађани животтвој? Мора да су ти велике, страшне буре бесниле у срцу, док си дотле дошао. Зацело си љубио кога и сајњеним именом на уснама си издануо. У црно си завио целу твоју породицу и обожавану девојку, која невин узрок беше твојој смрти. Она сад тебе оплакује и куне себе. Сирото, сажањења достојно створење која сада крши руке и чупа косе у очајању за тобом... и тако даље.... Ержи се облачила: — Идем — рече, — звала ме једна пријатељица: хоће потанко да дозна о Матковој смрти... Молим вас оговарајте ме добро, кад сам већ отишла.... Две девојке се погледаше. Марча мрко погледа за њом. — Несносни створ, — рече љутито — покварила ми цело расположење... хајде боље да говоримо о Матку. — Чујеш, — рече поверњиво Катинки, — кажу, да страшно беше видети. Сав мозак му је пљуснуо и још се види флека на зиду од мозга. И то сам чула, да је клео, пре него што је умро... — Кога? — Тебе или Ержи? — запита Катинка. — Иди молим те! — рече Марча и поцрвени од узрујаности Ваљда тек не мислиш, да ће се због те маторе шкорпије убити когод? Мене је клео, мене! Помисли — рече пријатељица подругљиво — каква би то препорука била за тебе, кад би се нешто у великом друштву појавио поред тебе Матков дух, показујући на своју пробушену лобању, од куд је оно мало мозга исцурило.... Марча се насмеја и стреса се. — Сачувај боже ! У осталом то и тако није више у моди. Него ону флеку на зиду би заиста волела видети... Неколико ноћи не би могла спавати, због ње, а Ержи би пукла од једа, кад би чула. Она мисли да она има право, да проведе ноћи без спавања, због Маткове смрти! Погледа се у огледалу и неколико минута са уживањем посматраше, свој лик. Затим рече — Муруј да ми та Ержи не прави сметње у мојој улози, после овог би ме ваљда ко узео за жену... Бар ни сирома Матко не би умро бадава... Превела Јепена

НОЋ НА КОСОВУ

Када ноћ успава и земљу и људе И када све заћути — без јава и крика, Косовске се сени из гробова буде И бденишу тако до зорина цика.