Недеља

Број 15.

Страна 7.

И док ноћ трепери мирна, непромирна Грачаница црква светлошћу се жари, Сводовима светим мирише измирна А у цркви клече мученици стари. Пред свима је Лазо, а до Лезе кнеза Стари Југ са девет саломљених крила, А за њима редом витез до витеза, И над свима тужи Косовкиња вила. Још пред Богомајком срце од раскида Југовића мајка у сузаму јеца, И пред светитељком грцајући рида: „О чувај ми децу — где су моја деца. Кад поноћ превали један од витеза Најлепши од свију какав икад бива, Тихо као сенка приступа пред кнеза Десницу му свету клечећи целива. А десница света подигне се благо, Па га дуго, дуго милује по коси, И шапће му тихо: „Чедо моје драго, Прашташ ли ми је ли? опет дошао си?" У томе на цркви отворе се врата, И у пркву ступа Косовка девојка, С кондиром у руци од сувога злата, И престане на мах тужна жалопојка. Сваке ноћи она тако кондир носи, Да запоји вином косовске јунаке, Закићена рујним божуром у коси, И на сваком листу капљом крви млаке. Прво приђе кнезу. За тим Југу седом. И док мученици поникнути ником Ћуте — а она их причешћује редом. Док сви не ишчезну са зорином циком. Милорад М. Петровић.

ФОТОГРАФИЈА — НОВЕЛЕТА ОД Еме ЈУГерК с немачког Мих, А, Тодоровић

(СВРШЕТЛК) Она хоће овде, у Форухајму, код својих сродника да преноћи, објасни му она пријатељски, и мољаше га наваљујући, да се врати идућим возом, који полази кроз пола часа у Вилдбад. Ње ради, његово лечење не треба да се прекида, и кад би јој било могуће, она би кроз који дан дошла у ту бању, коју би тако радо видела: њен отац, који је учествовао као

мајор у седамдесетогодишњој војни, и био рањен код Орлеана, врло је често тамо био, а она би гледала са сетним блаженством, та места, о којима јој је он често причао. Густав беше тако збуњен, да се не противљаше, премда није имао ни најмање воље, да кроз пола часа опет отпутује и много би радије слушао цело вече њен нежан глас. Они шетаху жељезничком улицом, која је била врло слабо осветљена. Он осећаше са страхом и ужасом, да се њене очи, испод вела, чешће пута заустављаху испитујући, на његовом лицу, и тада је увек хтео да пропадне у земљу од своје скромности и самопознавања. Она је морала приметити, да ју је он преводио фотографијом. Плашио се, да ће она од једном застати и узвикнути: „Али ви сте сасвим други! Ко је то господин инспектор Еберт? Ви — или лепи човек у фотографији ?" Ово брижно страховање учини га, природно, тек врло плашљивим и забринутим, и кад јој понова тврђаше, да су му њена писма била највећа радост његовог живота, и понављаше сам себи, кад је затим опет седао у воз, жалостивно, да је заиста кратки одмор искористио врло хрђаво, и да јој је сигурно морао оставити један врло жалостан утисак. Она му до душе рекла: „До виђења", али он не вероваше у то. Већ два дана прођоше, а узалуд се он виђаше на шеталишту, на свима лепо уређеним стазама, у пола очекујући у пола страхујући за њу, јер овде не владаше никаква скривајућа полу тама. Она не долажаше, она не даваше никаквог знака живота. Једног дивног јутра шеташе се врло рано, дубоко ожалошћен, по усамљеним стазама. Како је све цветало и мирисало! Како птице цвркутаху! Пред њима се пружаше један идилски мали парк, створен за миловање. Тако срећна млада људска деца! Морао је и нехотице болно уздахнути. Тада се подиже с једне клупе једна витка дама у сивом путничком оделу са малим доста тесним оковратником. Уски, матроски шеширић са белим велом, беше му тако познат, а и ход, покрети. Он побледе, дисање му престаде. Заиста то је била она! Сад јој приступи он, у јасној јутарњој светлости. Није се могло ни мислити о каквој обмани. Ово мајско сунце не знађаше ни за какво сажаљење. Паде му у очи, да је она уздржљивија, више збуњена, него што је била први пут. И кад затим, седоше једно поред друго на клупи, она посматраше једнако шљунковито земљиште и прављаше својим сунцобраном тајанствене шаре на песку. „Већ сам се побојао, да нећете ни доћи, госпођице Марија," рече он, јер ћутање за последњих неколико минута поста несносно. „Ја сам размишљала, да ли треба да дођем", рече она. „И готово бих се и данас вратила у