Недеља
1
Страна 12
Врој 6
то су хтели и његови сведоци, али еведоци Раулови — поштени младићи изјавише, да се двобој не може продужавати, јер је г. Џакобсонова част задовољена. Између онога напада на друму и овог провоцираног двобоја било је неке везе... То је увиђао и Раул, и он одмах посумња на тога стрица. Тада се он сети и многих ситница, чоје су све ишле у прилог његовој сумњи. Њега је хтео убити његов стриц. Већ два пут није га послужила срећа, али ко зна хоће ли га или не по трећи пут послужити 1 Раул је познавао своје сакривце и свуда је назирао замке. Видео је да му са свију страна прети опасност. Бојао се, да из куће изађе и измишљао све могуће начине да се одбрани и од ножа и од отрова. Бојао се и да једе; сва су му јела мирисала неким сумњивим мирисом. Такав живот брзо му се досади и он се напослетку реши, да прекине с таквим гкивотом. Он је знао да је борба неизбежна и да један мора поддећи : он или марки Кламеран. Да је био сирома, оп се не би дуго премишљао како да свргпи са својим стрицем. Нож би га од њега за навек ослободио. Али с новцем долази и пажња. Он је хтео да на миру ужива својих 400.000 дин. и да ништа не меће на коцку. С тога је премишљао како би на други начин да се опрости својих противника. Наћи такав начин није било лако. Али је ипак нашао оно што је тражио. Кад би он осујетио Кламеранову свадбу, тим би уништио Кламерана и прибавио себи задовољства. Раул је био уверен, да би могао спасти Мадлену, само ако отворено пређе на њену страну. Он напише писмо госпођи Фовеловој и замоли је за састанак. Сирота жена дође у Везине стрепећи од каквих нових потраживања.
Она се беше преварила. Раул се беше са свим променио. Он је био нежан син, који је својој мајци указивао сваку пажњу. Пре него што јој је казао свој план он је сматрао за потребно да је умири. То му је пошло за руком. — Ти си због мене много претрпела, драга мајко. Ја се од свег срца кајем. ЧуЈ ме, молим те ! Али он не имаде кад да јој свој план разложи. Врата се на један мах одјапише и на прагу се указа г. Фовел с револвером у руци. Г. Фовел био је блед као крпа. — Ах! повика он када виде како скочише г-ђа Фовелова и Раул. Ви сте сигурно мислили да је моје поверење заспало вечитим сном ?... — Верујте ми течо... поче он. Али га г. Фовел брзо прекпде. — Доста ! Нека се сврши комедија у коЈој сам ја изигран ! —- Ја вам се заклињем. — Уштедите једну лаж... Зар не видите да све знам'?... Ове ! Ја знам да сте ви заложили дијаманте моје жене, а знам и ко је похарао касу, због чега је Проспер окривљеп. Г-ђа Фовелова, као убијена, паде на колена. Тренутак, од кога је она тако стрепила, био је ту... Узалуд је гомилана лаж на лаж... узалуд је све жртвовано... тајна је била издата !... Она виде да је изгубљена и загушено викну : — Милосг, Андреја !... Опрости ! Банкар задрхта кад чу тај глас. Он се сети срећних година, које је с њом ореживео, и туга му испуни срце. Био је готов да јој опрости. — Несретнице ! прошапта он. Шта си учинила 1... У какав си амбиз пала, Валентино ? Зар те није могла уздржати ни помисао на своју децу ? Раул виде да банкар не зна све. Он одмах познаде да је г. Фовел у заблуди и хтеде да га из ње изведе— Ја вас молим... поче он опет.