Недеља

Број 6

Али његов глас био је довољан, да се г. Фовел опет наљути. — Ах ! Ћутите !... Ћутите ! Наста дубока тишина, коју је прекидало само јециње г-ђе Фовелове. — Дођох овде да вас обоје убијем — прекиде банкар тишину — али немам срца... јесте, немам срца, јер не могу да пуцам на оне, што нису кадри да се одбране. Раул хтеде нешто одговорити. — Не прекидајте ме! повика г. Фовел... Ваш је живот у мојој руци... Закон гледа кроз прсте увређеном мужу, који учини злочинство... али ја не тражим да ми се гледа кроз прсте. Ја видим тамо на камину револвер... узмите га и браните се ! — Никад! — Браните се! повика банкар подигнувши револвер. Браните се, или... Раул виде како је револвер управљен правце на њега и он нагнан страхом, дохвати револвер с камина. — Идите у онај угао — заповеди му банкар. Ја ћу стати у други. Онај часовник на зиду почеће да избија после неколико секунада. Чим почне избијати, ми ћемо у исти мах обојица опалити. — Г-ћа Фовелова потрча између њих двојице. — За име Божије, Андре! повика она. Допусти да ти ја све кажем, немој га убити, ја те преклињем... У том очајном узвику једне мајке, г. Фовел је видео молбу жене, која стрепи за животом свога љубазника. Он је зграби за раме и гурну на страну. — Натраг ! повика он. Али се она брзо прибра, притрча Раулу и загрливши га повика: — Уби мене, мене уби, Јер сам свему крива. Г. Фовелу јурну крв у главу. Очи му засијаше страховитом мржњом, диже револвер и — одапе. Али кад виде да не паде ни г-ђа Фовелова ни Раул, он одапе и други пут, па и трећи пут...

Страна 13

Таман се он спремаше да одапне и четврти пут а у собу улети један човек, истрже му револвер из руку, баци га на диван, па се онда окрете г-ђи Фовеловој. То је био г. Вердире, кога је по налогу Нинином једва нашао г. Кавијон. Г. Вердире није ни знао да је Нина повадила метке из револвера. — Хвала Богу ! повика он. Она није рањена. У том се диже г. Фовел. — Пустите ме ! Ја хоћу да се светим! внкну банкар. Г. Вердире га зграби за рамена, одгурну га два три корака па, гледајући му право у очи, рече: — Благодарите Богу што вам није дао да извршите једно злочинство. Анопимно писмо било је лажно. —- Али моја жена признаје да је крива ! викну банкар. — Она је заиста крива, али не у оном смиспу у коме ви мислите — одговори г. Вердире... Знате ли, кога сте хтели убити'? — Њеног љубавника... — Не... њеног сина ! Појава Вердиреова, који је био непознат г. Раулу, више га је збунила него претња г. Фовелова. Али он ипак имаде толико храбрости да одговорц: — Истина је ! — То није истина! То је немогуће! повика г. Фовел, који је мислио да ће да га обману. Ја хоћу да ми то докажете. — И добићете доказе — одговори г. Вердире — Чујте ме. И употребивши што је најбоље могао свој сјајни приповедачки таленат, он му исприча све појединости драме, коју је открио. Истина, коју је чуо г. Фовел била је ужасна, али сравњена са оном коју је он слутио, била је ништавна. По болу, који осети услед саопштења г. Вердиреових, он осети да није престао љубити своју жену. Зар је могао, а да јој не опрости кривицу учињену пре толико година?