Недеља
I
Страна 14
Број 6
Г. Вердире беше још пре неколико мииута довршио своје причање, али, г. Фовел још је стојао нем и гледао преда се. Да није био ту Раул, он не би толико оклевао. Гастон Кламеран био је мртав. „Ходи ми у загрљај !" повикао би г. Фовел — „ја ћу све заборавити II опростити". Али помисао на Раула уздржи га од тога. — И овај је младић ваш син ?. упита он. Дакле, ваш је син овај човек, који је вас пљачкао а мене харао? Г-ђа Фовелова била је збуњена и не могаше ништа да одговори. Вердире прискочи јој у помоћ. — 0 ! повика он — госпођа ће вам без сумње потврдити, да је ово син Гастона Кламерана... она је о томе тврдо убеђена... али... — Но? — Она је срамно преварена. Већ неколико минута Раул је вешто маневрисао како да се дочепа врата. Пошто је мислио да га нико не види, он хотијаше да побегне... Али г. Вердире, који је то приметио, зграби га баш у моменту кад он хтеде да умакне. — А куда ћемо, деране ? упита га он водећи га на сред собе. Пре него што се оде, ред је да се човек поздрави. — Поглед г. Вердиреа и иронични тон његовога гласа на један мах се Раулу учини познат. Он познаде харлекина с маскенбала. — Харлекин !. прошапта он. — Разуме се. он ! повика г. Вердире, Ти си ме дакле, познао ?... Признај, признај. Је л те да сам ја онај весели харлекин са игранке Жандадијевих... да не сумњаш од куд ? Раул је био нем. Због тога мораде, опет, узети реч г. Вердире. — Пошто је Кламеран оставио Мијону, отишао је брзо у Лондон. Али, на своје највеће изненађење, тамо је дознао, да је дете, које је крштено именом Раул Балентин Вилзон, умрло пре осамнаест месеца, и с. тога је био принуђен да на-
гна неког свог пријатеља, обећавши му 25.000 дин., да игра улогу Валентининог сина. — Ви сте, онда, полициски агент? прекиде га Раул у причању. — За сад сам само пријатељ Просперов — одговори г. Вердире смејући се. Према вашем понашању бићу час једно час друго. Где су оних украдених 350.000 динара. Мпади разбојник поче оклевати. — Ту су! рече он напослетку. — То сам знао. Знао самчакдасу у овом орману. Хоћете ли да нам их дате? Ћутећи Раул отвори орман, извади велики свежањ заложених признаница и банкнота и баци их на сто. Г. Вердире поче одмах све то да прегледа. На то је Раул и рачунао. Он се лагано привуче вратима, излете напоље. па затвори врата за собом. — Побеже! повика г. Фовел. — Разуме се! одговори г. Вердире и не осврћући се. — Томе сам се и надао. Или би оте ви хтели да га предамо полицији, па да после на судском претресу пео свет сазна историју ваше жене? Пустите ви тог бедника нека бежи, а ви узмите ових 350.000 дин. Раул има око 50.000 дин. у џепу... Он ћз отићи у иностранство и ми га више никад нећемо видети. — Како да вам благодарим? повика г. Фовел. Г. Вердире премишљаше неколико тренутака. — Ја бих имао нешто вас да замолим. Ја сам вам рекао, да сам Просперов пријатељ. Ви бисте могли много за њега учинити... он воли Мадлену. — И ожениће се њом! повика г. Фовел. Ја вам се заклињем. И ја ћу му дати сатисфакције, и то такве, да нико неће смети да ми пребацује за све моје досадашње понашање према њему. Г. Вердире узе шешир и опрости се. — Нећу зас више узнемиравати рече он — јер г-ђа Фовелова. . . — Андреја ! ... повика она јецајући. Андреја!