Недеља

Број 6

Страна 15

Г. Фовел оклеваше за тренут. За тим притрча својој жени и страсно је загрли. Не могу да одолем срцу! повика г. Фовел. Не опраштам ти. Валентино... већ све заборављам... већ сам заборавио... Г. Верднре изађе лагано из собе. Помирени суирузп осташе сами.

Возећи се у Париз, г. Вердире беше се јако замислио. Један од двојице бандита, а млађи, био је срећно уклоњен, и можда је сад већ на путу за иностранство. Да ли ће сад Кламерана моћи да преда правди у руке"? Невероватно. Г. Вердире је премишљао како ће предати суду Кламерана а да не компромитује г-ђу Фовеловииу али му узалуд беше мука, он не могаше изнаћи згодног пута за то. — Има само један начин, рече он полугласно. У Олорону треба подићи против њега тужбу што је отровао брата. Због тога би морала бити истрага, која ће, по свој прилици, бити врло заплетена. Г. Вердире готово је очајавао кад сефијакер заустави пред хотелом „Лувр" у ком је становао Кламеран. Пред хотелом беше се искупио силан свет, а неколико иолицајаца журили су се да „васпоставе" ред. — Шта је то било? упита г. Вердире једнога од оне светине. — Нешто врло чудновато — би одговор. — Тамо горе, на оном прозору... Тамо се на један мах појави неки у пола го човек, неколицина људи хтедоше га одвући од прозора, али се он истрже из њихових руку и као мачка дохвати се олука и уза њ се успужа на кров... Г. Вердире га не хте више слушати. Он се пожури у хотел. — Кад би то било — помрили он. Ах, ако му је страх помутио памет!... На степеницама срете Јосипа с тројицом људи.

— Шта је то било? упита г. Вердире Јосипа. Сва четворица застадоше. — Господине... прошапташе сва четворица. — Та говорите! повика г. Вердире. Шта је било? — Шта је било'? понови Јосип зловољно. Ја сам безгранично несрећан. Ово је први пут у мојој пракси да наилазим на овако знатан случај, и у том моменту мој преступник пропада. — Дакле Кламеран је... — Јесте, дабогме... Кад је данас видео да никако не одмичем од њега, да идем за њим стопу у стопу, он онда про мени правац и дође у хотел. Кад је био у ходнику. он се сретну са моја три друга. То га је страховито потресло... Његов разум помути се... — А где је сад? — Јамачно у ирефектури. Ја сам био ту кад су га неколицина наших људи везали и метнули у фијакер. — Напред! За мном! Г. Вердире упути се у префектуру. Тамо нађе Кламерана у једној од оних ћелија где затварају најопасније злочинце. Беху му навукли лудачку кошуљу. Он је ужасно беснио. Три човека држала су га док је лекар покушавао ца му отвори жилу и пусти крв. — У помоћ! викао је Кламеран... У помоћ! Зар га не видите?... Он ми се приближава... то је мој брат... хоће да ме отрује... Г. Вердире изведе лекара на страну и питаше га о неким појединостима. — Несрећник је изгубљен, рече доктор. Ово се лудило не може излечити. Он мисли да ће да га отрују, због тога неће ништа да окуси... умреће од глади, пошто иретрпи све муае тровања. Г. Вердире осети неку језу кад изађе из префектуре. — Госпођа Фовелова спасена је! прошапта он. Сам је Бог казнио Кламерана. — И ја 'сам се узалуд трудио! уздахну Јосиц.