Недеља

Број 6

Страна 5

капију хотела „код Арканђела", у кеју је видео, да Је његов слуга ушао. Прођоше неколико минута, док су га Вердире и Јосиф загледали, јер се марки сакрио врлв брижљиво и само се за један тренутак показа, кад је био принуђен да због гунгуле сиђе с тротоара. — Видиш да сам имао право'? повика благајник. Је ли још могућа сумња? — Доиста, он је — промрмља Јосип. Ово је заиста невероватно. Међутим г. Вердире као да не беше ни мало изненађен. — Но, драги Јосипе — рече он верујетп ли још, да је марки поверовао у твоју приповетку Ч —- Ви сте ми сад противно доказали — одговори Јосиф понизно — и мени не треба више никакав доказ. — Кламсран зна да га посматрају — продужи Вердире — и ништа није ирироднијо, — него да он сад тражи да позна своје непрнјатеље. Неизвесност, у којој је он сад, мора да је тешка. Можда он и погађа, да су то негдашњи његови другови, који мнсле да имају прапа на један део плена. Он ће остати све дотле на своме месту докле Јосип не оде, а после ће доћи, да тражи об.јашњења. — А ја, опет, могу отићи а да ме он и не нриметн — риче Јосиф. — Знам. Можеш преко зида, који је између хотела и винаровог дворишга. Одатле ћеш доћи у улнцу ла Хишет. Добри Јосиф погледа га тако, - као да га је неко полио ладном водом. — Тако је — промрмља он. Причали су ми, да ви у Паризу знате сваку кућу. Је ли то истина ? Вердире му ништа не одговори. Он премишљаше, како би се користио Кламерановим присуством. — Има још једно срество — примети Јосиф пооле дужег ћутања. — Које ? — Ја ћу метнути руке у џепове, изаћи ћу сасвим мирно из хотела, а одатле ћу право кући. — Па онда ? — Кламеран ће доћи и питати г-ђу Александру, и ако је, ви само добро

упутите, она ће моћи да га превари, да неће знати на чему је. — То није ништа ! одговори Вердире одлучно. Тако препредена лола, као што је Кламеран, не вара се тако лако... Ја сам смислио нешто боље. Је ли Кдамеран говорио с Раулом од онога доба како је опазио, да су му артије претуране ? — Није, господине. — Али му је, можда, писао. — Дао бих главу да му није ни писао. Пошто сте ме овластили да пазим на његову преписку, ја сам тако пазио, да он није могао узети перо у руке а да ја то не знам. — Али је он и излазио јуче по подне. — Али није ништа писао. За то ми јемчи човек, који га је пратио. — Онда на дело. Напред ! — Повика Вердире. Дајем ти четврт часа времена да се претвориш у другог човека... у једнога од наших... Ти си ме већ разумео ? Међутим ја ћу да га посматрам. Јосип ћутећи изађе из собе а Вердире и Проспер осташе на прозору. — А што се ви тодико и искључно занимате маркизом ? упита Проспер. — За то — одговори Вердире за то... Он тражаше какав згодан разлог, али Кад га не нађе, он брзо одговори : —- То је моја ствар. Није прошло ни дееет мииута, а у собу уђе Јосип преобучен : црвеног прслука и лепо накудрављене косе бегае пестало. Сад је око врата имао ирну вратну мараму завезану на дебеле чворове, црн капут, угаоит шешир а у руци кратак и дебео штап, какав обично носе полипијски агенти. Проспер не могаше да сакрије како му се чуди. Он познаје оног малог човека, који је пратио комесара, што га је затворио. И Вердире је задоввљно посматрао Јосипа. — Прилично је, прилично — рече он. На први поглед човек у теби мора да гледа полицајца. Ти си ме потпуно разумео... таквог те хоћу... Та хнала допаде се Јосипу. — Шта сад да радим ? упита он.