Недеља

Страна 76.

Број 5.

се вратише у Тулон, где, послб неког времена, укрцаше се опет за Крим... Погодите на коју лађу!... На Сгмијанту , господине... Ми смо их опет нашли свих двадесет. Лежали су између мртвих, на месту где смо сада ми... Ја сам подигох једног плавог бригадиера, лепих бркова, родом из Париза, који нас је за цело време забављао својим авантурама... Чим њега видим, срце ми се пара... Ах, Богородице!... После тога поштени Лионети, са свим тронут, изтресе пепео из своје луле, завуче се у своју кабиницу, пожелећи ми : лаку ноћ... Још се неко време разговарало, а морнари се разговараху међу собом полу-шапатом... Затим један иоред другога легоше, луле се угасише... Није се више говорило... Стари пастир оде... Ја остадох сам, да сањам у средини заспале послуге. * * * Још под утиском тужне приче, ја сам мислио о њој, трудио се, да створим у памети сироту лађу и причу о њеној катастрофи, којој беху галебови једини сведоци. Неколико појединости ! капетан у своме парадном оделу, епиТрахиљ свештеников, двадесет пешака, помогоше ми, да створим све развоје драме... ја, као да видим лађу, да пут>је ноћу... Она излази из пристаништа. Море је немирно, ветар страшан; али они имају ваљаног капетана... И све је мирно на сбали... Зором се морска магла диже. Море поче да постаје немирно. Сва послуга је на лађи. Капетан не оставља своју кајиту... У соби, где су затворени војници, мрак је ; атмосфера је топла. Неки су болесни и нолегали су по џаковима. Лађа се љуља страшно напред и назад; немогућно је држати се на крову. Разговарало се седећи на земљи, у гомилама, држећи се за клупе:.. Има их, који се боје... „Дакле, слушајте! Бродоломи су чести у овим морима," поче њчхов бригадиер, Парижанин, који увек својим шалама најежи човека. — Бродолом!... То је врло занимљиво. Ми ћемо се мало окупати у леду, море ће нас одвести у Бонифацио, где би опет јели косова код капетана Лионети. И војници се насмејаше... У томе часу крхање... Шта је то ?... Шта се догађа ?... — Гувернала се сломила, рече једаи морнар, сав мокар, протрчавши кроз собу. — Срећан пут ! викну бесно бриггдиер. Али се нико није смејао... На крову велика забуна. Од магле ништа се не види. Морнари јуре, запрепашћени, малаксали... Крме више нема! Лађом је немо-

НАЈВЕЋИ ИЗБОР

ПРЕВЕЗА и КУМОВСКИХ СВЕЋА

гуће управљати... Семијанта при пропасти, јури ка ветар... То је било у оном тренутку, када је цариник беше видео, било је једанаест часова... На предњем делу лађе, као да пуче топ.. Пропаст ! пропаст ! Све је свршено, нема више наде, иде се право кршу... Капетан сиђе у кајиту... За један тренутак он заузе опет своје место у свечаном оделу... Он је хтео да буде леп, умирући... У својој соби војници заплашени, без речи се гледаху... Болесни су се трудили, да се подигну... Мали бригадиер се не смеје више... Отворише се врата и свештеник се појави на прагу, са својим петрахиљом: — На колена, децо ! Сви су послушали. Звонким гласом, борећи се са душом, поче молитва. На једанпут сграшан удар, вика; један само јаук, безмеран јаук, раширених руку, руку, које се ломљаху, заплашени погледи где изглед смрти долази као муња.., Милост! Тако сам провео целу ову ноћ, сањајући, призивајућн после десет година успомену на сироту лађу, чији ме остаци окружаваху .. У даљини у уском морском рукаву бура је беснила; пламен на преноћишту се савијао под јаким ветром ; и слушао сам, како наша барка игра у подножју стена, да је од те игре уже фијукало... С француског Сп. Веснић.

ИЗ »ЗИМСКИХ СОНЕТА У ништавилу — Р. м. в. —

Дај ми своју руку, погледај ме нежно, Дубоко, дубоко, да ме језа мине, Да се душа часом у будућност вине, И остави доба суморно и снежно. Зима. Снег ће пасти. Авај! све ће проћи Ко пријатни мирис људскога пролећа. Ми смо исте судбе дрвећа и цвећа, И нама ће лето, јесен, зима доћи И смрт ће нас строга покосити ледно. Живот среће жели да вечито траје, Али црни дани неће да нас штеде. Дај ми своју руку. Погледај ме чедно. Ја желим да умрем, јер тај живот шта је? — Ништавило, слика немоћи и беде. Децембра, 1909. г. Београд.

ИМА ГАЛАНТЕРИСКА И ПОМОДНА ТРГОВИНА

КОСТЕ НИКОЛИЋА и ДРУГА