Нова искра

Број 2.

НОВА ИСКРА

Страна 29.

1897. -— 827 фојј . и 10 кр. ; а 1898. — 1329 Форината. Укупно прихода било је 2701 фор. и 80 кр. Из досадашњих година види се да су ови приходи стално напредовали, па нема сумње да ће и на даље тако бити. „Мај" суделује у свима народним питањима и стара се о напредовању чешког песништва и осигурању чешких белетриста. 1. јануара ове године друштво је изгубило свога члана а чешки народ свога песника Отокара Мокрога који је живео на чешком југу у граду Водњанима а који се особито бавио словачким народом, и по којему је много путовао. 1896. г. био је у Цариграду, а ио повратку бавио се у Бугарској и Србији. Написао је неколико свезака песама ; једно време био је уредник илустрованога листа „Ботас1 кгБ"; преводио је са пољскога песме Словацкога; а годину дана био је и народни посланик уземаљском сабору. Да је „ Мај " за десет година од свога постанка доста урадио, види се из горњих врста ; а да ће се чешка публика и овога пута, као и увек, одазвати својим књижевницима — немамо разлога сумњати. Јос. Зд. Раушар. — Вила у ириморју (сликао Арнолд Беклин). Прослављени немачки сликар Арнолд Беклин родио се 16. окт. 1827. г. у Базелу. Од 1846. почео је своје студије, и то прво у Диселдорфу код Ј. В. Ширмера, за тим пробави дуже времена у Брислу, 1848. г. бејаше у Паризу, а за тим у Риму. По своме повратку живљаше у Базелу, а 1856,—57. у Минхену где му је граФ Шак давао посла за своју сликарску галерију. •— 1858. био је у Вајмару проФесор за пејзаже. 1891. године поново отиде у Рим, где је за Шакову галерију радио своје познате слике: Римљанска таверна, Иастирске љубавне тужбалице и Вила у приморју. Вративши се 1866. поново у Базел спремао је све до 1871. г. фреске за базелски музеум. Из овог доба знаменити су му радови : Убица и фурије, Аждајска пеЛина и Смрт јахач. Из Базела пресели се у Минхен, одакле 1876. отиде у Фиренцу у којој се најрадије ба.ви, а у којој од 1893. г. и стално живи. — Као сликар најрадије се бави иејзажима, а кад ради фигуре најчешће их узима из приморских бајки. Као најбољи његови радови именују се Заробљени Прометеј (1882.) и Мртвачко острво (1883.) Вила у ириморју показује све особине Беклинове кичице и сву величину његове творачке маште. Избор предмета сам по себи не би био од већега утицаја да творачка машта није изнела у њој онај силни покрет ветра пред киме се гиба дрвеће, а море мршти и спрема да и опет, ко ће знати по који пут, пенушавим валима запљускује стеновито подножје луксузне виле. Па тек она усамљена женска Фигура која необично привлачи на се гледачку пажњу ! Да ли је онај њезин миран покрет израз понижености према силним елементима, да ли је притајани пркос можда очајнога бића, или је она без икаква смисла стављена на ову слику ? . . . Чудновата хармонија у слагању боја, раскошна машта и особити избор предмета карактеристика је ове слике, као и свију осталих Беклинових радова. — Из „Гордане ц , нове драме г. Др. Л. Кости&а: Полазак Вукосављев у чету и Гордана ослобођава Вукосава из тамнице. Обе ове слике представљају две од најлепших сцена у комаду. У првој, Вукосав, добивши неповољне извештаје, полази у чету која је на Пресјеци у Удбини, а Гордана га моли и преклиње да је собом поведе. — У другој, Гордана, преобучена као паша, долази

к Алилу који је заробио Вукосава, и вешто се држећи срећно ослободи свога војна. Обе ове слике, по Фотогр. снимцима г. М. Јовано■ вића, двор. ФотограФа, израдила је за „Нову Искру" госпођа Б. Вукановићка. — Др. Лаза КостиК (сликао г. Марко Мурат) Донесавши у првом броју реферат о „Гордани", а^ у овом две слике из ње, •— приказујемо сада, у овом најновијем раду г. Марка Мурата, и самога писца г. Др Лазу Костића. По стручњачкој оцени овај је портрет иајлеиши од г. Муратових досадашњих радова те врсте. Слика је била неколико дана изложена у атељеу г. М. Јовановића, а сад је већ у Сомбору у рукама свога власника г. Др. Л. Костића. — Црква Св. Саиридона (снимио г. Д. Владисављевић, архитекта). Тршћанска српска црква Св. Спиридона најлепша је и најбогатија црква у Српству, а подигла је одлична, богата и родољубна српска општина у Трсту трошком од 500 тисућа форината. Почео је зидати, 2. марта 1861. године, милански архитекта Карло Мачијакини, а исписао је славни сликар Цузепе Вертини. Ова величанствена црква која се успоређује са Високим Дечанима, саграђена је на врло лепом месту у византиском стилу у облику крста са богатим украсима. Нзу.ките пет красних кубета: четири на угловима, а пето, највише, на сред цркве. Висока је 40 метара, дугачка 38, а широка 31. Покривена је оловом, а јабуке на крстовима, као и сами крстови, позлаћене су. Спољашност је од сивог мрамора — четвртасто срезани камен са дивно изрезаним лавовским главама, лозом и цвећем. Девет стубова више главних врата од веронског су, а довратници од чисто белог мрамора. Слике су мозаиком рађене, а престоне иконе од сребра и злата. Рађене су у Русији, а новац за њих дале су богате српске породице у Трсту. КЊИЖЕВНОСТ Павле Аршинов, Српсне Земљорадничне Задруге. 8агреб 1898. Српска штампарија. Земљорадничке задруге, те творевине човекољубива „оца" Рајфајзена, показале су тако лепих последица, да их свугде радо прихватају. Ове задруге не само да обезбеђују земљораднике материјално, него су у исто време и дивна школа за честитост својих задругара. И у нас су ове корисне задруге пригрљене и напредују сваким даном; особитих заслуга има, у овом погледу, вредни г. Михаило Аврамовић, секретар главног одбора српских земљорадничких задруга. О напретку њихову у нас сведочи и последњи конгрес у Јагодини, који је био посећен од најодличнијих синова Србијиних. Ако икојем народу, то су оваке задруге, као насушни хлеб, потребне нашем, земљорадничком народу, нарочито пак у оним покрајинама, у којима је он окружен богатијим, напреднијим и препреденим такмацима у борби за опстанак ; тамо могу ове задруге да буду снажан бедем за одбрану српске народноети. Имајући у виду велику важност оваких установа, г. Павле Аршинов, проФесор београдски, изнео је у пријатном и занимљивом облику, као разговор Срба земљорадника, све што је најпотребније знати о овој златној установи, истакнувши нарочито огромну моралну вредност њену, којајемного претежнија од материјалне. Књига је написана језиком лаким, јасним и одабраним ; њоме веје дух љубави, слоге, браства и правде ; с тога писац заслужује, као зналац свога предмета, сваку похвалу. Не мању хвалу заслужује и Српска Штампарија у Загребу, која је ову књигу тако укусно опремила, да се сваки Србин обрадовати мора. кад види напредак српске просвете на оном веома