Нова искра

НОВА ИСКРА

Број 3.

митрополит дабро-босански г. Сава КосановиК произвео га је за протосинђела 15. августа 1883. г. приликом освеКења манастира Моштанице, вигае Босанске Градишке ; а 1884. год. исти га је митрополит одликовао напрсним крстом. За време његове духовне управе протопресвитератом у Босанској Градишци подигнуте су: лепа црква у селу Турјаку и школа у Лампинцима. Народ и свсштенство са поносом и захвалношћу сећају се његова неуморног рада за унапређење сриске цркве и народа. Од месеца Фебруара 1885. до 1888. год. био је тајник и придворни протосинђел при митрополији тузланској. Овдеје такође неуморно радио, и био је десна рука нокојном митрополиту Дионисију. Он је први издао статистику српских школа у зворничкој епархији. — Баш у том времену, кад је његов дух био узео маха за рад, цзгуби оно, што му је његове дане живота подмлађивало, изгуби своју добру мајку године 1886. Оставши тако сам, њсгова млађана душа зажели да прибави још знања о спасоносној христовој науци. Дакле непрестано тежећи вишим богословским наукама, тражио је полета своме духу, и заиста 1889. год. видимо га где ступа у духовну академију на острву Халки. Овде је потпуно појмио циљ свога доласка, те је у свему био пример својим друговима. За време школског одмора 1890. год. за своје у свему нохвално понашање и рад, добио је препоруку од блажене памети патријарха Дионисија да оде у Св. Гору, где је обишао многе ските и свих 20 главних манастира и служио св. литургију и у оној кули где је пострижен био Св. Сава. Служио је и у Хилендару, Ватопеду, Лаври, Панталејмону и у многим другим светогорским знаменитим манастирима, као и на самоме врху св. Горе, у црквици св. пророка Илије, у којој, због честих громова, нема других икона, сем две од бронзе. Свуда је од светогорских калуђера био одлично дочекиван и испраћан. Као да су још од онда духовници у њему прозирали будућег првосвештеника, коме је данас промислом божјим поверено црквено крмило највеће епархије на Балканском нолуострву, да послужи своме роду и Св. Православљу. Напредујући у јелинском, старо-грчком и ново-грчком, језику, свршетком духовне академије 1892. год. тадањи патријарх Нз. Св. Неофит VIII. , предложио га је Св. Синоду за протосинђела скопске епархије. Тај је предлог и уважен, и Н>. Св. нарочитом својом граматом угхутио га је у Скопље. И овде се показао као неуморни радник и врстан помагач тадањем митрополиту Методију који га је 19. октобра 1893. год., приликом славе манастира Прохора Пчинског, произвео у чин архимандрита. Од то доба, па све до дана избора за митрополита, био је тајник, протосинђел и епархијски архимандрит при митрополији скопској. При крају 1895., а у почетку 1896. године народ српски рашко-призренске епархије, по смрти свога дотадашњег митрополита Грка Мелентија, а по праву, које

ХерцегОВКа. Сликао Е. Верпе Лекоит

нрипада свима народностима у пространој Султановој држави, тражио је владику по вери и народности себи равна —• тражио је митрополита Србииа. Збогтогаје9. јануара 1896. год. Св. Синод васељенске цркве и изабрао Гесподина Диоиисија за митрополита рашко-призренске епархије. Васељенски патријарх одмах га је позвао брзојавом из Скопља у Цариград ради хиротонисања. У четвртак 25. јануара 1896. год. на св. Григорија Богослова, у патријаршиској цркви на Фењеру у Цариграду, посвећен је Господин Дионсије за архијепископа ие&ског и митрополита раито-аризрепског, скендериског, алеваљског и т. д. Посвећење је на најсвечанији начин извргаио Н>. Св. архијепископ цариградски, Патријарх Васељенски б. г. Антим VII. са 12. митополита, и многатвом других мањих чинова. Глас, да је постављен за митрополита рашкопризренског Господин Диописије, пронео се муњевитом брзином по народу, и све се живо радовало, што је добило свога оца који је верни представник свете науке Христове, просвете и љубави. Заиста, народ се није у овоме преварио, јер чим је дошао у Призрен — СВ0 ЈУ резиденцију, почео је водити искрено старање за народ; почео је манастире поправљати и њихова добра осигуравати, увећавати број калуђера, цркве поправљати и на ново подизати, школе отварати и број учител,а увећавати, општине уређивати и црквеношколска имања предавати на руковање најбољим људима, који ће са за) г зимљивошћу радити на њихову повећању. Желећи још боље порадити на благостању народном, кренуо се по својој епархији. да лично у сваком крају види свој народ и уреди стање, а све у слози и споразуму са првацима народним. Народ га свугде дочекује одушевљено, јер у њему види оца који својом благом и тихом нарави свугде и на сваком месту сеје међу својом драгом паством љубав и слогу, и који неуморно за њу ради. ЈБегово Високопреосвештенство Господин Дионисије унапредио је наше свештенство морално и материјалио, дао је полета цркви, свештенству и учитељству у сваком погледу. Ове му заслуге свак признаје, а особито његова паства која му је и душом и срцем одана; па и ГБегово Царско Величанство Султан Абдул Хамид Хан II, није пропустио, а да нашег милог архипастира не одликује великим орденом Османије III. стеаена и Царском Медаљом, а његово Величанство Краљ Србије Александар I. орденом Св. Саве I. реда са лентом и авездом, које украшавају груди овога првосвештеника поред других црквених одликовања. Поред свега овога, још од почетка свога племенитог рада, имао је доста и горких дана који га ни дан-дани несу оставили као митрополита. Тако 26. маја на путу из Срецке жупе за Призрен, и 23. октобра прошле године у .Пријепољу усудише се неке пропалице дићи на њега убилачку руку; — али Божјим провиђењем, којеје чуло глас српског народа, намера ових бездушних и подмићених зликоваца не испупи се; па, ако.Бог да, неће ни по сада. — На нама је свима да се молимо свемогућем