Нова искра

вгој 3.

С трана 37.

1899. Београд.

Тамо жури, песмо моја, Нек' ти крило чудо прави ! Нађеш ли га у сред боја Нољуби га и поздрави !... И реци му у свом лету: Да клонуо никад није, И да има још на свету Непогода кога бије!

Па и то му кажи даље: Биће дана и без јада ! И да песник што те шаље Времену се бољем нада. И јаш, и још.... али на што?!. — То би било зкудет' раја !... Ћути душо, ћути машто, Ваших жеља никад краја!...

Цветко.

СИРОМАХ КОС (Гаука^е тШпе.) ^УКима је, стреха пуда. По дрвећу у моме врту попало иње и окитило га, чини ми се, љепше, но што га је китио цват ирол>етос .... Немам посла, па ми се не би морало излазити из собе. Ама опет иревуче ме жеља, да се прођем. На улици је лијепо. Смрзло се. По тарацу јучерашњи снијег мјестимице непочишћен и угаисен. Шкргуће под ногама, и час по превари ногу, те се оклизне. Много свијета посрће, пролазећи мимо мене. Доста их је за послом, а има их и беспослених, као што сам и сам. Додија ми прометати се кроза свијет и увијати се то на једну то на другу страну. Најпаметније, што могах учинити, и учиним. Скренем у најближи парк и отпочнем шетњу. Шетам и шетам. Нема ништа, да ми мами поглед. Ни дрвеће, ни грмље, ни лијехе превучене снијегом, ни празне клупе са по гдекојим млазом замрзле воде. Нигдје ништа, и нигдје никог. Зар сам ја сам у овој пустоши ? „Не, не, не!" причу ми се. Обазрем се према гласу. — Боже, како човјека ухо вара, кад се занесе, кад сања, ма и будан ! То, што ми се иричу, био је глас шевин. То вам је била сасвим обична шева. Кажем ја: ухо ме преварило. Кад сам и онако у доколици, станем. Нећу да поплашим шеве. — Има круну — гледаћу је са страхом и попгговањем. Ах, није то она сама! Има и један кос, мало подаље од ње. Баш ћу да их се нагледам.

Еп јасе. Вајао

Кос мало протресе перје и поче пјесму. Шева је слушала и гледала преда се. Ви знате, да кос лијепо пјева. Али шта је пјевао шеви, не знате. Хоћете ли, да вам кажем ? Кос је пјевао : „Давно је то било, кад сам те први пут видио. Ти си била мала, а лијена као и данас. Ја сам био оволики, колики сам. Не знам, зашто — заволио сам те. Дивио сам се и твом лету, и твом скакутању и пјесми твојој. Очи су ме твоје заносиле. И даномице сам те све више љубио, о теби сањао, о теби нјевао.... Казују ми други, да има много љепших тица од тебе, ама не вјерујем. Ти си ми најљепша и најмилија. Једнако летим за тобом и падам на исто дрво, на исту ледину, гдје и ти. — Покаткад сам поиздаље пјевао, твоју дивоту пјевао да и ти чујеш. Ти си слушала и смјешкала се, а то је смјешкање јачало наду у мени. Но нисам смио да ти приђем. Никад те не видјех саме. Вазда си била ја с родбином, ј'а с другарицама. Сад ми је пала у дио срећа, да ти речем, како те љубим изнад свега. Ох,. реци ми, да ли ти је љубав моја по вољи, и да ли сам и ја теби у вољи? Шева је ћутала. г. С. РоксандиИ. „Љубиш ли ме, тиче моје?" иита кос нестршвиво. Шева и опет ћути. „Кажи само једну ријеч : да, или не!" молио је кос. „„Други пут!"" шапну шева, па одлети и мени и косу испред очију. Кос оста оборене главе и сиуштених крила. Готове му сузе ударити. И ноче изводити у пјесми боле врелог срца свог. Жалостивна је то пјесма била: