Нова искра
ВгОЈ 3.
„ . . . . Други пут! Да л' то значи: већ си спремљен у најдубљи срца кут, ал' ти сад не могу рећи; чекни мало — други пут! Ил' то значи : црве мали, што се о мој вјегааш скут, не ћу сада, имам када Да те згазим — други пут!" Пјесмом својом бјехпе кос домамио и једног враица. Врабац ко врабац. Дрзак, па као да кос њега питаше, испрси се, па окрену поповати кроз
цвркут : „Да те љуби, рекла би ти одмах, а не — друш пут /" И прну оној страни, камо је и шева одлећела. Кос гледаше испрва убезекнуто, па се у неке стресе и уздахну. Ја га хтједох тјешити и кријепити надом, ама не смједох. По свему ми се чинило, да је врабац право рекао. Жао ми бјеше коса, и двије ми се сузе скотрљаше низ образе. Кос ме погледа умиљато, као да шћаше рећи „хвала", и одлети — ама не за шевом .... Шта ли ће бити с п.име? — Сиромах кос! Беч Лазар Димитријевић.
С А Њ А Н> Е
ШЧоћ је блага, мирна, тија ; Пунан мјесец с неба сија, А око њег' звјезде чиле У коло се ухватиле Колом вију, колом крећу И скакућу и пол'јећу И у своме јасном сјају Као да се надметају ; Тек још гласак среће њи'не Што не чујеш од даљине. А с источних рајских врата Анђ'о један колу стнже; Сјај мјесечев руком хвата И на златне косе ниже ; Јопт звијезда коло вито
Ко колајпу на се меће, Па се узви поносито Влаги анђ'о људске среће. И у светом ноћном миру Он се крену по свемиру, Куд замршен пут се плете Од планете — до планете. А за н.име по бескрају Извија се у свем сјају С безброј нити златна стр'јела, Па биљежи златним трагом Силна мјеста и далека Кроз безмјерни свемир цио, Гдје је анђ'о среће био.
И још тренут, тренут само Па га ето земљи амо, Да увиди и да чује, Ко за јаде само знаде И болове ко болује С циглим добром — мрвом наде. Лети анђ'о и већ стиже Заспаломе свјету ближе .... А да ли га ико спази Од смртника, гдје долази ? — Просјак један, нико випге, ТПто на голој земљи сања И уморном руком брише Сузе горка радовања. Веч. Вожидар Черонм!..
13 ДАЈВИНЕ.... (из тасиног днквника)
ЗУеше то 18. јула.... Освануо леп летњи дан. Сунце својим јутарљим зрацима покрило пристаниште хамбургако и обасјало стотинама великих и малих бродова .... На хамбургакој обали, где пристају лађе из целога света, нема никада мира, али чим пукне дан, тамо је такав жив саобраћај, да се једва провлачите кроз гомиле мрнара, лађара, носача и разноликог другог света .... Ту, као оно на вавилонској кули, можете слугаати језике свију народа на свету ; а опет на морским лађама, тнто су се нанизале дузк обале, лепршају се заставе свију земаља и с ове и с оне стране океана .... Када стигосмо на пристаниште Св. Павла, звоно већ даде знак и по други пут. Ми утрчасмо у лађу .... Изби шести сахат, даде се и трећи знак, и капетан, озго, са свога места, командова полазак .... „Фреја' - ', уз свирку музике, одби се од обале .... „Фреја" је салонски брод ирвога реда. На њему је свака удобност за весеље и уживање. Сви салони и кабине пуне сјаја и раскоши .... Осветљен је електричном светлошћу, а има и своју засебну музику ....
Брод је намењен да двапута недел.но одржава везу између Хамбурга и острва Хелголанда . . . . И увек је пун света, већином Немаца из горње Немачке, па онда Енглеза, Американаца и т. д. Тек путника из јужних, наших: крајева, броји врло мало. Можда двојицу, тројицу у десетине година.... Прво с тога што је далеко, а друго, и клима је за нас сувише оштра .... Одбив се од обале, кренусмо се низ Елбу. Уз лупу точкова разлегаху се и звуци веселе музике, а са бродова, поред којих пролажасмо, осу сс махање марама и каиа ; са свију прозора гато беху блвдке обали, гледасмо поздраве рукама, чусмо неко довикивање, докле и то из вида не изгубисмо .... Али и оволико поздравље изазива чуђење ; јер Немци пису ни весео ни љубазан народ. Огш никога не воле, али и њих нико радо не гледа. Сва њихова историја тсазује, да су увек гледали само на освајање и пљачкање.... Немци никоме нису добра учинили, никога помогли .... У својим колонијама, где су се силом патурили за господаре, за обичне иступе вегаају читаве гомиле јадних урођеника . . . . А опет где својом трговином допру, тамо избијају из седла свакога конкурента .... Читао сам негде у једноме допису, како је ту скоро некаква нова немачка ла|а једнога дана први пут допловила у Америку . . . . На пристаништу стајало је и посматрало много света.... И путници, који су се искрцавали на обалу, слушали су, веле, јасне узвитсе ; „Доле с Немачком !. .. Она мора бити уништена" и т. д