Нова искра

Врој 3.

НОВА ИСКРА

Страна 39.

Три сахата пловисмо тако Елбом, гледајући на једној и другој њеној страни места пуна зеленила, лепе варошиде, далека села, идилске колибе рибара, и сусрећући се час по са пунлм бродовима из целога, широкога света.... КуксхаФен је последњи град на уливу Елбе у Северно Море. Ту стадосмо да примимо нове путнике, којих биваше све више и више, па се онда „Фреја" бади на морске таласе. Али у исти час нас, са југа Јевропе, прође као нека језа. Келнсри зађоше по салонима, и носећи нарочите судове, спуштаху их крај фотел^а и седишта. Ја се сетих чему је то. И први искусих да нисмо на тврдом земљишту. Спопаде ме морска болест.... Што даље залажасмо у море, „Фреја" биваше све немирнија. Таласи морски узеше је на своја крила, па је окретаху час на једну час на другу страну, па онда повукоше час кљун час думен у дубину .... Наш велики брод беше као оно љуска орахова. Наступи бура тако страховита, да је никада нећу заборавити. Морски таласи пребадиваху се преко лађе, и ко је покушао прећи салоном, морао се добро држати за ограде, за тај случај нарочито удешене.... ЈГица у путника постадоше бледа.... Морнари залазе и вичу : „Гос.подо ! молимо вас, улазите у кабине". . . . Хладни Енглези ћуте и пуше. Ми са југа мремо од страха .... Бура бес-ни све јаче. Таласи покрили прозоре, чујете грдну хуку и ломљаву. Сав онај свет сабио се у кабине и ухватио чврсто за седишта. Један тражи коњака, други соде, трећи лимуна, чујете из кабина јецање, а горди Американад стао на сред салона, посрне ђа амо ђа тамо, како се лађа нагиба, али чврсто држи у руци свој грог и пије га наискап .... Умуче и музика .... Само се горе, на крову, чује вика мрнара и оштра команда капетанова.... Пуна четири сахата борисмо се тако на таласима. Ни да се живи, ни да се мре. Док тек неко повика Хелголаид .... Указа се прво као тачкица на површини морској, па после растијаше све више и више .... Иосле пола сахата угледасмо и само острво .... Још мало, па на обали видесмо гомиле радознале публике. .. . И чусмо звуке енглеске музике .... Наш брод, све љуљајући се, стаде на читав километар од обале. И одонуд, од острва, новрвише барке Хелголандаца, да нас приме и па острво одвезу .... Али наша страховања не престајаху .. .. Узбуркани таласи љуљају и брод и барку, и не дају јој прићи ближе степсницама брода .... Смели Енглези са опасногаћу живота скакаху у барке, а нас плашљивце, невичне ћудима мора, „Фрејини" монари предаваху из руку у руке снажним ла|арима са острва .... Нашом барком руковаху четири вична Хелголандеза, али ипак требасмо четврт сахата, докле, после грдне борбе са таласима, осетисмо тврду земљу под ногама..., Ступив на обалу, ја не обратих слух ни поздраву публике која је „Фрејине" путнике дочекала, нити чух позиве хотелских портира, нити се обрадовах монотоном свирању купалишне музике, него се окренух мору, да се дивим његову величанству и да кунем његове немирне таласе .... Хелголанд лежи у Северном Мору. Има облик троугла и удаљен је шест сахата од Хамбурга. Површина му износи свега 5000 квад. метара, али је свуда наоколо сам гребен, сама стена, о коју су се ношени буром разбили многи и многи бродови, натоварени свакојаком трговачком робо.м.

Острво је све од црвене земље и камена, и подељено је на горњу и доњу варош. Има до 600 кућа и на 2500 становника, већином мрнара и рибара, трговаца, хотелијера и т. д. . . . Острвлзани живе од странаца који свакога лета долазе на купање. За њих има хотела и кафана, курсалон, нозориште, билијарница, читаоница, картарница и т. д. Преко године долази на три хиљаде гостију, да се проведу и лече. Топлота воде једва долази до 13 степени С., а нама је у београдској Сави хладно и на 18". . .. Све потребе добављају се из Хамбурга, и зато је на острву велика скупоћа. Хелголанд је скупо морско купатило, те са тога на њ долази само богатија класа. Немају ни воде за пиће, него к) 7 пе кишницу у цистерне, те то после хладе и пију. Налазећи се вечито на самој бури, Хелголанд има слику дивл>е романтике. Око њега је готово дан ноћ борба ветрова и таласа. Морске дађе далеко обилазе гребене острва. Стотинама је бродова ту разбијено. Ради тога је Енглеска подигла високе светлосне куле, да из далека дају бродовима опазити опасност. Новија кула висока је 75 метара ; оздо је зидана, а горе кров и галерија је од самога стакла и гвожђа. На кули се пале 24 лампе, које бацају светлост у да.љину на 15 километара. С куле не видите ништа друго до бескрајно море, у даљини морске бродове, а ниже, доле по морској површини, делфине како помаљају чел.усти, очекујући какав год плен ; више њих прелећу морски галебови, предсказујући својом писком јачу буру и ветрове.... На острву нема зеленила. Покушавали су да засаде дрвеће, али они страховити ветрови све ишчупају из корена и однесу. Једино им се држе у земљи — кромпири, то омиљено поврће Енглезима и Немцима .... Што је лепших кућа, то су ложе за странце. Имају црквицу посвећену светом оцу Николају, заштитнику свију бродара, Уз то имају и школу са четири разреда. У XVI веку Хелголанд је био становиште разбојничко. Одатле су морски гусари излетали и нападали трговачке бродове. После је пао у руке Шлезвиг - Холштајну, па онда Данској, докле га није енглески адмирал Лелкленд освојио и Енглеској придао. Но трошкови на острву из године у годину растијаху све више, међутим приходи не допираху ни близу да покрију расходе, те се енглеска влада пре три године реши : да за неку накнаду уступи острво Немачкој. Острвом управља гувернер. Н>ему је придат за саветовање одбор шесторице, саставл>ен из самих мештана. На острву немају адвоката, јер немају ни парница. Кривични случајеви су ретки. Људи постају пунолетни тек у 25. години, а жене у 21. Муж и жена имају једнака имовна права. Као вечни бродари на мору, острвљани су ослобођени војене службе. Људи су им јаки, издржљиви. Сав им је посао по мору Д^ лове рибу, провозају путнике, или у случају несреће да притичу у помоћ бродоломницима. На женама остаје сав посао у кући и на пол 3 у. И ако много раде, жене су им, може се казати, лепе и допадл.иве плавуше. Језик им је особни — хелголаидски, смеша од енглеског и немачког. Када се мало одморисмо у хотелу, пођосмо да се по острву прогаетамо. На вратима сусрете нас хотелијер и с листом у руци, као што је то у њих ред, поче молити : да му кажемо име, ирезиме и т. д. Ја рекох име. — Молим, одакле сте ? . . . — Из Београда .... Он ме гледа радознало .... — Молим, где је то ?