Нова искра

страна ]30.

Н 0 В А

И С К Р А

Број 8.

овом болесном детету .... Боже, молим ти се, опрости све грехе и помози и нама беднима.... После тих речи опет се прекрсти, а сузе јој се сливају низ образе. БЈена молитва као да освежи и Перу, те чисто оживе као из мртвих, претфсти се и сам и прошапута: „Бозке, ти ме не заборави!" Сунце изгрејало и чисто злати природу и увеличава општу радост васкрса Христова. На улицама већ настала весела граја, трчкаран.е и усклици дечији и радосни ноздрави срећних л.уди : — Христос васкресе !. .. — Бог је добар, — рече жена некако умирена својом искреном молитвом — он ће и на нас погледати ... Данас је свуда радост и весеље, моћи ћеш зарадити коју пару, па ће бог дати да и дете оздрави! . . . Пера се трже од тих љених речи. Он је био утонуо у своје мисли. Пред очима му се опет ређале слике из доба детиљства срећна, а крај н.их тужне слике садагаљости — ледена, ужасна јава. Он се баш сећао како је дететом у то доба био срећан уз родитеље, трчкарао час тамо, час амо : гледао како се пече јагње, довикивао свог суседа Микицу да се туцају, загледао радосно ново одело, и бројио новац што му отац дао да пије, на сабору код цркве, лимунаду и купује шећерлему. У том тек пред кућом засвирају свирачи и он истрчи из куће, ајош се мноштво деце искупи око тарабе. Мати његова изађе и изнесе ракије, вина, меса, колача и да свирачима па онда свакоме још шарено јаје, а отац им да новаца. Ето из таквих га успомена прекиде жена својим речима, те се трже и загушеним гласом, којим говори онај, што се уздржава да не заплаче и гласно зајеца, једва изговори: — Могу!.. . Дете је све теже и теже дисало. Пера се опет прекрсти, приђе дувару где је вешао тамбуру, узе је у руке и_мету под пазух, па ћутке отвори врата и изађе из собе. Суза се скотрља низ његове образе. Свеж дах пролетњег јутра задахну га и он се прибра, утре сузе и у себи промрмља: — Ла то ми је посао, а и морам радити за своју породицу — —

Кад се појавио у кавани, весела момчадија дочека га усклицима. За столом је седело неколико младића. Ручали су па пију вино, куцају се чатпама и певуше тихо. Наместише и Перу међу се, примакоше уза њ вина, меса, јаја и колача „да се најпре поткрепи, па да викне једну својски." Пера узе један комад меса, метпу га у уста, али га не могаше прогутати. Нешто му стегло грло па му све залогај враћа натраг. •— Зар ја једем овако изобилно свега а они тамо ни леба немају код куће ! — кресне му мисао кроз главу и пред очима му се укаже бедна слика његове породице. — Једи море, пиј то вино !. .. Хоћеш ракије .... Келпер, дај му шта хоће — вичу расположени бећари. За тим опет укрстише чаше.

— У њено здравље ! —• викнуједан, дирајући свог друга за неку његову драгану. Разлеже се гласан смех. Испише чаше на искап. — Викни ону : „Од севдаха горег јада нема !". .. виче један — Не, не, него ону: „Авај драги што ми већ не дођеш!"... — Остави њега нека пева тита хоће јер тад најбоље пева — предлаже трећи. Пери донеше ракију. Тражио је и ако је пикад није пио. Испи три четири чашице на душак, да би се поткрепио за песму. Мора се зарадити. Удари у жице, звуци тихо забрујатпе. — Немој то, немој то ! . . . Деде весело нетпто, или негато севдалиски ! .. . Почегае се погађати птта да се пева и сложигае се да запева : „Нешто ми се Травпик замаглио . . .." Опет јекну тамбура. Чанте се укрститпе, велики усклици проломигае механу и свак с нестрпл.ењем очекиваше песму. Пера је ударао у тамбуру, али гласа не могатне пустити. Грло му суво и као задавл.ено неком лоптом, која га гугаи. — Певај ваздан ! .. . Пееевааај ! . . . — Мора се зарадити ! . . . помисли Пера у себи, пред очима му се опет указа слика бедне породице његове, а при том му живци задрхташе од нестрпљења када ће је обрадовати заслуженим новцем. То му даде снаге, напреже се и пусти глас, који бејаше туп, загушљив, плачан, једва се чуо .... -— А, Леро зар тако '?!... Неваљааа .... Бољеее.... Покварио се Пера не уме да пева — почетпе правити примедбе једни.... — Можда већ умире сироче, ајапевам! — кресну му мисао кроз главу. — Друго негато, брзо, весело !. . . вичу други. Међутим Перип глас ностајагае све тупљи, загугаљивији личатпе на стењање пре ттего на несму. Сви га погледаше, а он у лицу бледо-модар, усне му дрхте, очи засузиле, а под грлом му игра. Сви заћуташе. Настаде чудна тишина, која на ГТеру још горе утицагае. Рука му клону, последњи акорди изгубише се у чудној тишини, глава му паде на груди, крупне сузе линугае низ образе. Пера се загуши од плача и тешко зајеца. 9. априда 1899. Београд. Ј А И ТИЦ А итало ме једно тиче „Певао бих, тицо мила, Што у гори песме ствара : „Кликтао бих из дна груди, 1Т1то не певаш, мој песниче, „Ал' за ког би песма била, „Зар у срцу неста жара ?" „Кад су стене место људи ?"... А тиче ми слатко тепа, И тепањем песму свија: „Не угуши гласа лепа, „Певај себи као и ја." Милорад Ј. Митровић. , >- 5