Нова искра

Бго.т 8.

НОВА ИСКРА

С трана 131.

УСЕРС ГОСПОДИНА МАЈОРА — УСКРШЊА ДРТИЦА о улицама беху давно светиљке погашене и само бледа месечева светлост осветљаваше врхове тек полуолисталог старог дрвећа, које се и само бешс предало покоју, не крећући својих гранчица. Ноћ беше прохладна и некако особито нема; у ваздуху се осећала нарочита свежина, која својом појавом показује да је већ ту тихи трепет сјајног и ведрог пролећа ; лаки шум сличан шуштању женске хаљине чуо се поврх висова високог дрвећа и мамио неко топло, слатко осећање. Из једне гостионице у горњем делу града, који је својом издвојеношћу сачињавао потпуно засебну целину, изађе један остарији човек, око 40 година. Ступивши на чисту поћну свежину а прилично загрејан устајалим ваз-

седење у кафани не беше му пријатно ; али он је знао да га такав исти посао и код куће чека, а уз то, тамо је био принуђен да слуша једну исту те исту песму шегрта мајстор-Маркова, његова суседа. Сан му још не долажаше на очи ; он узе прву књигу са стола и покуша читати, али му ситни редови играху пред очима — он беше неспособан да се с њима спријатељи. Лагано, готово више тромо, диже се са дивана, заврну светлост, која му је јако ударала у очи, приближи се прозору и отвори га. Нзегове очи нестално прелажаху с предмета на предмет, и зауставише се на старој гранатој липи у башти. — Како је дивна ноћ! —• помисли он. — Сјајна, тиха, пуна младости и живота, свежине и топлине! — И његово срце испуни се неком неисказаном милином пред тим тако јасним небом, пред сјајним звездама, пред нејасним гласовима свеже ноћи .... А он је тако усамл>ен ! — и ту се Јаков Павловић јако стресе. — Јест, он је сам,

Поглед са Босфора на улаз у Црио Море. Сликао г. Ст. Тодоровии.

духом у гостионици, он јаче притиште око себе свој вој- | нички шињел, још више натуче на чело своју капу, и брзим корацима, као да хтеде надокнадити изгубљено време, упути се, већ толико познатим му путем, своме стану, не осврћући се ни лево ни десно, док се у дугом реду полуосветљене улице не заустави пред једном кућом. Мирно и лагано отвори гвоздена вратанца и слободно, онако исто брзим корацима по којима се одмах могао војник познати, упути се лево од главног улаза и хитро се успе уза степенице првога спрата. Војник који га, по свој прилици, очекиваше, чувши тешке кораке, хитро прискочи, отвори врата и по обичају војнички стаде мирно. Пешадијски мајор, господин Јаков Павловић, беше у своме стану. Заповедивши војнику шта ће сутра да ради, он се немарно наслони на стари диван, припали цигару и гледајући за многим ситним колутићима плавога дима, премишљаше, да ли ће му и сутра тако исто дан нроћи. Дуго ;

' а кога би могао овамо пожелети ? Другове са њиховим несланим вицевима или лепу Талијанку из кафе-шантана, са њеним великим, сјајним очима и топлом јужном крви?... Друго је то већ било пре дваестину година, кад је он још био млад, са свим млад. — Ех, красно је било то младо доба! И тада, он се сети потпуне слике, и тада је кроз романтичне лепе проделе са најлепшим надама о будућности и највећом радошћу непомућене душе хитао својим старим родитељима, да у њиховој средини ферије проведе. А тамо у суседној башти, кроз узану деру тражила су га два велика плава ока. Па какве беху те очи? Велике, голубије, а тако плашљиве као у ланета .... — Шта је било с њом ? Он се нехотице стресе и језа га прође кроз све тело. Они су се растали да се више не виде. Можда се и њој сада као и њему већ почела коса прогрушавати сребрном ; белином ? А отац, а мати ? . . . Да, где су они ? Н>их